Osnivač klovn biznisa

Pre nego što je postao vodeći TV zabavljač klinaca, Predrag Vuković-Peđolino je bio avangarda srpske klovnovske manufakture. Školovao se u Amsterdamu i Utrehtu, u studijima tada najpoznatijeg klovnovskog imena u svetu – Džanga Edvardsa. Na školovanje u Holandiju došao je po ličnom Džangovom pozivu. Kako se to desilo?

- Neuspešno sam studirao Političke nauke i Jugo-svetsku književnost, kaže Peđolino. Kada me je Nikola Milošević po sedamnaesti put oborio, rešio sam da odem u inostranstvo. Fakultet sa mnom napusti i Dragan Hamzijević, koji krene za Nikaragvu a ja u Italiju. Dragana strefi sreća – izveštavao je direktno o hapšenju Somoze, i potom postao broj jedan fri lenser. A sreća je i mene pronašla.

Peđolino je te 1976. godine svirao gitaru u Rimu. Stajao je na ulici i „otezao” starogradske pesme, a Italijani su mu davali pare jer su mislili da je on neki siroti Rus. Šešir mu je svake večeri bio pun. A onda ga je sreo Džango Edvards. Procenio je da loše svira ali da ima idealno lice za klovna. Pozvao ga je u Holandiju na školovanje.

– Školovanje je bilo skupo, ali za mene novac nije pretstavljao problem, nastavlja Peđolino. Dnevno sam zarađivao kao ulični zabavljač oko 100 maraka u proseku. Moj šešir je bio i ovde kao i u Rimu, pun para – što je značilo da je bio pun slobode.

Završni ispit u Džangovoj akademiji imao je na ulici. Trebalo je da izvede geg. Izabrao je akciju u kojoj se baca pod tramvaj! A onda skače i pere tramvajsku šoferšajbnu. Geg je izveden uživo u Amsterdamu- smeh prolaznika je bio dokaz da je položio.

Prvi srpski diplomirani klovn vraća se u otadžbinu. „Nastupa” u Knez Mihajlovoj ulici, u klovnovskom trikou sa suncobranom. Tačka se sastojala od hodanja po zamišljenoj žici.

– Okupljao sam i po hiljadu ljudi i zarađivao više nego u Holandiji. Policija me je, u početku, često hapsila. „Avala, ovde jedno lice pravi gužvu, kaže da se zove klovn”, to je javio centrali policajac koji me je priveo.

Od 1982. uključuje se u Školigricu i Škozorište kod Ljubice Beljanski - Ristić koja je prva pokrenula alternativne vidove rada sa decom.

Predstave za decu izvodi i kod Borke Pavićević u pozorištu „Nova osećajnost”, u Skadarliji, zatim u Magazi, Ljube Tadića i Snežane Nikšić, pa u Subotici na „Šekspir festu” kod Ljubiše Ristića. Osnovao je svoje putujuće pozorišt: „Kofer teatar”.

– Nigde me nije bilo sramota da igram. Na stanicama, trgovima, po selima; otvorim kofer, uvučem se u kostim, šešir spustim na zemlju – i predstava kreće.

Karakterna osobina da se ne stidi nijednog glumačkog posla dovela ga je do novog, unosnog biznisa. Sa prijateljicom Bojanom, koja je došla iz Amerike, 1984. godine pokreće organizaciju dečjih rođendana.

–Bojana je radila ketering a ja animaciju, objašnjava Peđolino. Pozvao sam prijatelje glumce iz pozorišta Duško Radović da nam se priključe ali njih je bilo sramota. A nije ih bilo sramota da se od mene grebu za Malboro. Zarađivao sam 120 maraka po rođendanu. I još sam uživao u poslu. Oduvek pušim Marlboro, ne menjam cigarete, jer zna se pravilo – klovnovi imaju pare. Ako nemaju, znači da nisu dobri klovnovi.