Пролетери свих земаља – ажурирајте се

Александар Апостоловски

Док смо мирно чекали свој ред на каси, зурећи у празно и покушавајући да се сетимо да ли смо закључали врата и искључили пеглу из струје, алгоритми су већ одлучили да смо постали непотребни. Не ми лично, већ ми, као запослени. Касирка, портир, пилот или новинар. Можда и дотични који ово пише.

У некој мрачној соби у Силицијумској долини групица младих људи са слушалицама и мајицама са некаквим безвезним принтом одлучила је да све оно што смо учили годинама и деценијама може да се замени са две линије кода и једним „промптом”. Прво су нам украли пажњу, затим и памћење. Ко се још сећа рођендана, када има гугл календар? Стварајући вештачку интелигенцију, одузимају нам и послове. Процес окупације је незаустављив: поменута интелигенција ће нам одузети и душе. Како нас, тако и оних паметњаковића који су је креирали и који су, за сада, њени власници. Нека се припазе, ускоро ће се и власништво променити.

Али не брините, рећи ће вам они у оделима, са осмехом који подсећа на робота са фацијалисом: „ВИ неће заменити људе. Људи који користе ВИ замениће оне који не користе.” Шта је онда избор? Да у свој подрумима избацимо стари намештај и уградимо вештачку интелигенцију?

И док нас алгоритми све више гурају ка томе да постанемо корисници, уместо да будемо корисни, појавиће се и покоји семинарски рад који ће објашњавати како је „дигитална трансформација шанса”. Односно, прилика да наш посао ради неко ко не спава, не тражи паузу за кафу и не гунђа кад му смање плату.

Није да нисмо знали. Упозоравао је на то још давно Терминатор, наш драги металик Шварценегер. Само што тада нисмо знали да Скајнет неће доћи са бомбама, већ са корисничким интерфејсом и слоганом: „За вашу продуктивност”.

Делује ли ово пророчанство превише апокалиптично? Да ли је дотична интелигенција постала господар хомосапијенса, најпре њихових послова, а затим и њих самих? Бојим се да јесте. У нека срећнија времена, рецимо, стари људи су имали привилегију да седе на клупи испред зграде и филозофирају о томе како „ништа више није као пре”. Данас им ни клупа више није сигурна, можда је већ резервисана путем апликације.

Пензионери, ти последњи чувари аналогне епохе, сада су суочени са системом који не трпи спорост, не признаје рукопис и не зна за реч „стрпљење”. Чекали су редове за хлеб, за пасош, за пензију, али нису знали да ће најдужи ред бити онај за помоћ да пошаљу мејл.

Некад си могао, као човек, да позовеш пошту и питаш кад ти стиже пакет. Данас, ако не знаш да користиш „трацкинг нумбер”, или томе слично, можеш само да седиш и гледаш кроз прозор, као некад, кад чекаш позив у војску, а не пошиљку са филтерима за кафу.

Шта то ВИ има да им понуди? Говори им да ће неговати старије. Да ће их подсећати на лекове, мерити притисак, разговарати с њима. Лепо звучи. Само, ко ће том роботу да објасни да „притисак је пао” није само технички квар, него знак да баки или деки треба неко с ким ће да попију кафу.

Говоримо о људима који су подизали земљу из пепела, али не могу да отворе ПДФ. То су људи који знају да направе ајвар, али не знају да отворе мејл са извештајем о пензији. Они нису глупи, већ их нико није ни питао да ли желе да буду део тог дигиталног друштва. Само су се једног дана пробудили и схватили да више не умеју да плате рачун без чачкања по мобилном телефону.

Можда ће неко рећи да претерујем. Можда ће рећи да време иде напред и да сви морамо да се прилагодимо. Али ако то прилагођавање значи да бака мора да зове унука да јој закаже преглед, јер не зна да користи портал е-здравље – онда је ВИ још једна форма модерне бирократије, овога пута савршена: хладна, прецизна и потпуно бездушна.

Старост је некада била поштована. Сад је само – неприлагођена. И док корпорације уводе ВИ као спас за све – за болнице, банке, па чак и кафане – можда би ваљало да се сете да човек није линија кода. И да је осмех шалтерске раднице, колико год био уморан, неупоредиво топлији од савршеног гласа дигиталне асистенткиње.

Дакле, сценарио који следи је известан. Будим се ујутру, протежем се као стара, добра ленчуга, а на телефону читам поруку: „Ваш посао сада обавља вештачка интелигенција. Хвала на сарадњи.”

Ни „добро јутро”, ни „извини, буразеру”. Само хладна, дигитална шамарчина. То чудовиште не краде само посао. Краде и фазон. Хоћеш да будеш дизајнер? ВИ црта боље. Можда копирајтер? ВИ пише брже. Или инфлуенсер? ВИ има више пратилаца, и то без филтера! Постоји већ виртуелни модел који има спонзоре, а никад није ни помирисао парфем који рекламира.

Шта нам онда преостаје? Да радимо оно што ВИ не уме: да будемо иронични, да се смејемо погрешним стварима, да мрзимо понедељке, као сваки поштени радни човек. Јер алгоритму је сваки дан исти. Уторак, петак или понедељак, њему је сасвим свеједно. Плата му не касни, нити зна да је субота увече светиња. Некада се звала грозница суботње вечери, када су клинци копирали Џона Траволту.

Зато, док још дишемо и куцкамо, будимо оно што ВИ никад неће. Попијмо чашу вискија и погледајмо у празну чашу. Онај ко има среће, неће је пити сам. И због тога ће закаснити на посао. Тиме ће се јако замерити свом послодавцу, али ће се по правилу показати да је био у праву. Јер можда негде около лута дух Осаме бин Ладена или сличног идиота. Сви они који су, рецимо, 11. септембра у Њујорку имали сличан сусрет са чашом и својом драгом, или неком незнанком коју су покупили у бару, остали су живи. Успавали су се и закаснили да уђу у Куле близнакиње, где су били корпорацијски робови. Ионако су превише буљили у компјутере. Онда је уследила експлозија!

Постоји ли, коначно, икаква нада у данашњој диктатури вештачке интелигенције? Постоји ли последњи левичар без лозинке? Сумњам, заборавио је да пише.

Једном давно, радници су дизали устанке. Носили су транспаренте, палили гуме и узвикивали пароле испод прозора власти. Данас, ако се неко побуни – то је антивирус. Систем само избаци поруку: „Покушај приступа одбијен.” Нема више штрајка, има само „апдејт”.

Радничка класа, некада мотор друштвених промена, данас је на отпаду. Уместо синдиката, постоји „термс анд цондитионс”. Уместо локалног вође радника – глобални модератор дискусије. Шљакер је сада „јузер”, што у слободном преводу значи: ниси, дечко, више потребан, али слободно користи апликацију док не истекне пробни период твог достојанства.

ВИ не познаје зној, умор и радну делинквенцију која је основа креативности. Он зна само метрику, ефикасност, оптимизацију, што је савремена менаџерска поезија. Какви песници, такав и свет!

А политичари? Њих ВИ још није заменио. Истина, ВИ би био прецизнији, логичнији, можда чак и моралнији. Али једно не може: не уме да обећа све свима, а да никоме не објасни ништа. ВИ не може да издржи конференцију за штампу у којој три пута мења мишљење, али сваки пут делује као да је у праву. За то је ипак потребна посебна врста процесора, под кодним именом – српска политичка душа.

Зато ћу парафразирати Карла Маркса: „Пролетери свих земаља, ажурирајте се. Иначе вас систем неће препознати.” Нашао сам цаку да покренем масе. Толико је једноставна да ВИ не може да је процесуира. Зато што је ВИ моћан, али још увек не уме да буде човек. Може да глуми, имитира, учи, ратује – али не може да буде присутан. Јер присуство није алгоритам. Присуство је кад неко, комшија, мајстор или пријатељ погледа рупу у твом зиду и каже: „Ма поправићу ти то, али кажи, шта те заправо мучи.”