Напор за хапшење није хапшење

У вези са извештајем хашког тужиоца, пред Саветом безбедности УН, након чега следи одлука ЕУ о валидности потписаног ССП-а, у Србији се поново сумња у добре намере Европске уније. Заборавља се да је услов потписивања ССП-а био јасан и сагласан став свих чланица ЕУ, а не само Холандије, да је за примену и ратификацију споразума потребна „пуна сарадња са Хашким трибуналом”, другим речима, хапшење Ратка Младића и Горана Хаџића. Као и уочи потписивања ССП-а, и сада представници владе и надлежних институција указују да је њихов циљ окончање сарадње са Хашким трибуналом, да ЕУ не уважава напоре Србије, показане хапшењем Радована Караџића и Стојана Жупљанина, као и да има дупле стандарде за сарадњу са Хагом. На истој страни су и организације цивилног друштва, укључујући организације за људска права, које потцртавају страх јавности да ЕУ нема разумевања за српске проблеме, као што је опасност од окретања према Русији.

Из угла људских права „окончање сарадње са Хашким трибуналом” као „коначног циља” озбиљно плаши. Објективно речено, та сарадња не може бити окончана, нема краја, независно од тога да ли ће Хашки трибунал престати са радом крајем 2010. године. И после формалног краја мандата суда, остају: архива, брига о затвореницима на издржавању казне, примена и контрола примене правних новина, коришћење поверљиве тужилачке документације и, што је најважније, надлежност за суђења за ратне злочине дефинитивно и потпуно прелази на домаће судове, али с обавезом да буду у потпуном складу са утврђеним чињеницама у хашким пресудама. Али шта ако српска власт под „окончањем сарадње” подразумева и окончање бављења ратним злочинима? Због те могућности ЕУ мора бити опрезна са постконфликтним друштвима, у која спадају Србија и друге државе наследнице бивше Југославије. Ниједна следећа фаза евроинтеграције неће успети без условљавања и обавезивања Србије и осталих држава у региону на самокритичко преиспитивање сопствене одговорности за наслеђе прошлости. Без таквог приступа, ЕУ ће мало моћи да помогне западном Балкану, где се поштовање закона никада није прихватило и одомаћило као правило и темељ политичког и друштвеног живота.

Већи проблем видим у ставовима организација за људска права и представника цивилног друштва, које једнако ценеи ЕУ и власти у Србији. Уочи потписивања ССП-а, међу организацијама цивилног друштва преовладао је прагматични политички приступ. Позивали су ЕУ на разумевање потребе политичког тренутка у Србији – мислило се на Косово и приближавање Русији. Тако и сада, Соња Лихт, коју владини медији називају мајком српског цивилног друштва, а председник јој свакодневно нуди по једну нову функцију, позива ЕУ да ублажи став према Србији. Она каже, према наводима „Политике”, да је сувише „поједностављен” став по коме се тражи хапшење Ратка Младића јер, ето, сви, укључујући и хашког тужиоца Брамерца, истичу напор Србије да ухапси хашке оптуженике. То њено тумачење је демагошко и девалвира постигнуто у сфери владавине права. Немам проблем када министар Јеремић бесни и прети да више неће дозволити наводно нова условљавања ЕУ. Он је оличење бахате и осионе власти. Али шта рећи када неко иступи у име цивилног друштва, кунећи се у људска права и владавину права, као Соња Лихт, а притом тражи да се напор за хапшење третира као законска радња хапшења. Мој одговор је да је хапшење те двојице кључ за успостављање владавине права, потпуне демократске контроле над институцијама и за даљу фазу евроинтеграције Србије. Хапшење Младића и Хаџића је приоритет Србије и услов демократске будућности државе, независно од услова ЕУ и ставова појединаца, из власти и цивилног друштва, који релативизују потребу и приоритет да се у Србији једном заувек успостави поштовање закона.

Што се тиче оптужбе из круга власти да је ЕУ попустљивија према Хрватској, она не стоји. Тачно је да је ЕУ са Хрватском потписала ССП пре хапшења Анте Готовине, али се у том тренутку у Хашком трибуналу поуздано знало да је Готовина лоциран и пред хапшењем.

извршна директорка Фонда за хуманитарно право