Године које су појели пленуми

Времешнији суграђани знају да нам пленуми никад нису доносили ништа добро. Из историјског искуства знамо да су пленуми увек само прихватали одлуке које су се доносиле негде другде. Да се подсетимо да је појам пленума објашњен у Великом речнику страних речи и израза (Иван Клајн и Иван Шипка, Прометеј, Нови Сад, 2006), као „седница, састанак свих чланова неког тела или колектива”. Изгледа да је и схватање појма пленума еволуирало од 2006. године, па да сада значи „седница, састанак било колико чланова неког тела или колектива”.
Већ дуже време води се полемика око тога да ли је, због блокада које трају  већ четири и по месеца, изгубљена година студија. Песимисти тврде да је већ изгубљена једна школска година, док оптимисти (професори, декани и ректорски колегијум) тврде да уопште није, нити ће бити изгубљена једна година студирања.
Можда су професори дошли до научног открића, будући да су се, ослобођени држања наставе, све време трајања „блокаде” бавили научним радом, да школска година може да се заврши за један, уместо за два семестра, како прописује Закон о високом образовању (члан 94 став 2 т. 1: „Школска година може се делити на: 1) два семестра, од којих сваки траје, по правилу, 15 недеља.”). Дакле, закон, а и статути универзитета и свих факултета прописују да се студије одвијају кроз два семестра, од којих сваки траје по 15 недеља. Ако су професори, декани и ректорски колегијум, у току протекла четири и по месеца интензивног бављења научним радом, дошли до таквог научног открића, то њихово откриће је епохално. Семестар траје 15 недеља, изгубљено је 18 недеља, и професори, декани и ректорски колегијум открили су да 18 недеља може да се смести у 15 недеља. Односно, да ће тих 15 недеља да буде исто што и 33 (15 + 18) недеље. Ако се 15 подели са 18 добија се нула и нешто, што не улива много наде у некакав позитиван исход. Како од нула и нешто може да испадне било шта. Али будући да је реч о научном открићу, нема смисла да се овакво научно откриће оспорава. Узећемо га здраво за готово.
Уместо оспоравања и сумњи, покушаћемо да видимо шта овако епохално откриће значи. Као и у свакој другој прилици да видимо да ли ко и шта губи, а ко и шта добија. Ако претпоставимо, што је блиско здравом разуму, да 18 недеља наставе не може да се убаци у 15 недеља, већ попуњених наставом, онда долазимо до 177.180 изгубљених година (живота) студената, колико има студената на државним универзитетима. То су, дакле, године које су појели пленуми, да се послужимо Пекићевим насловом. Самофинансирајући студенти ће добити, јер ће им држава школарину смањити на половину садашње цене школарине. Професори, декани и ректорски колегијум ће бити на највећем добитку јер ће им плате бити повећане (кад почну да држе наставу) за нових 20 одсто, а добиће и повећане материјалне трошкове за исти износ. Уз то, професори су добили и четири и по месеца за бављење само научним радом, па ће повећаним бројем научних радова да уздигну Универзитет у Београду на Шангајској листи.
Велики добитак имаће и држава Србија јер ће, како су професори у свом научном раду показали, студирање да се сведе на половину времена, односно на две школске, уместо на четири године. Ако два семестра могу да сместе у један семестар, како нас убеђују професори, декани и ректорски колегијум, онда то значи да четири године студирања могу да се сведу на две године студирања. На тај начин држава Србија ће уштедети половину новца који сада издваја за високо школства. За четири године студирања, по садашњим ценама, држава издваја око 200 милијарди динара, односно око 1,74 милијарде евра. То значи да ће свођењем студирања на две године држава да уштеди око 100 милијарди динара, односно око 870 милиона евра. Друга велика корист за државу биће што ће Србија, по скраћеном поступку, за две, уместо за четири, године да добија дипломиране студенте свих профила. Наравно, биће то студенти који ће своје студије завршавати с још већом просечном оценом него што је то случај сада (8,62 на Универзитету у Београду, односно 8,69 на Универзитету у Новом Саду). Због тога ће Србија почети убрзано да се развија јер ће сваке друге, уместо сваке четврте године да добија велики број дипломираних с високим просечним оценама. Другим речима, Србија ће с толиким бројем одличних студената да процвета, уместо „да стане”.
На почетку је наведена мисао Сенеке да не учимо за школу, већ за живот. Остаје нада да ћемо понешто да научимо из свега овога.

 *Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа