Отказ – окидач за самоубиство

Животне драме обичних људи, који су за послодавце само сувишне бројке, остају углавном незабележене у медијима, осим ако се не заврше самоубиством. Када неко "дигне руку на себе" непосредно после уручивања решења о отказу или истицања списка отпуштених на огласној табли предузећа, онда привлачи пажњу медија и доспева на прве странице таблоида, нарочито ако је самоубиство почињено на неки "спектакуларан начин".

Вероватно најстравичнији случај суицида забележен је у фебруару 2002. године у Ливници бакра и бакарних легура Рударско-топионичарског басена у Бору. Педесетосмогодишњи Душан Николић, бивши секретар Општинског одбора СПС-а у том граду, скочио је у индукциону пећ за топљење метала у којој је температура око хиљаду степени Целзијуса. У новинским извештајима писало је да је он до 5. октобра 2000. године био командир страже у басенском предузећу "Заштита", да је после тога пребачен на место евидентичара, као и да је за живот зарађивао продајући робу на бувљој пијаци. Очевици су рекли да је Николић тренутак пре стравичног чина позвао једног колегу који се окренуо и видео га да стоји на ивици пећи, а затим скочио наглавачке уз ужасан крик. Поред ужарене пећи оставио је опроштајно писмо у коме је навео своје личне податке и написао само једну реченицу: "Нико осим мене није крив за све досадашње и ову несрећу!".

Његови партијски другови у Бору су после причали да је био комуниста и социјалиста, али идеалиста, јер се од партијских функција није нимало окористио, да је после промене власти и после 30 година радног стажа био премештен на најниже радно место, са најмањом платом и да је због шиканирања у фирми оболео од депресије и лечио се годину и по дана. Рекли су да је самоубиство извршио највероватније због тога што му је општинска стамбена комисија наложила да се исели из једнособног стана, који је добио као нужни смештај. Кажу да није могао да дочека дан када ће се са супругом наћи на улици. У погребној поворци на градском гробљу у Бору било је око хиљаду људи, писале су новине.

Иако у овом случају разлог самоубиства није био отказ, трагична судбина борског социјалисте ушла је у анале тамне стране транзиције. Стручњаци кажу да отказ не може бити узрок самоубиства, али признају да је то ипак главни окидач за суицид у ситуацијама када људи не виде други излаз из тешке ситуације. Многи не могу да се "навикну′" на транзиционе промене и још живе у старом уверењу да је радно место нешто што је сигурно и "доживотно".

У 2006. години у Србији је забележено неколико случајева самоубиства због губитка радног места. Педесетогодишња Драгица Симић, металостругар у Фабрици аутоделова у Горњем Милановцу, обесила се 10. априла прошле године у просторијама фабрике. Оставила је поред себе опроштајно писмо у коме је навела да се на самоубиство одлучила зато што је проглашена технолошким вишком. Обесила се о радијатор, а поред њеног тела пронађена је и плакета коју је добила од општине Горњи Милановац као најбољи металостругар. Живела је у селу Јерменовци код Тополе, а оставила је болесног супруга, ћерку студенткињу и сина у војсци. Кажу да је данима покушавала да дође код директора предузећа и да га замоли да јој не даје отказ бар док ћерка не заврши студије. Радила је у ФАД-у 28 година.

Забележено је и самоубиство једног младића који је тек започео радни век. Двадесетчетворогодишњи Милан Тарлановић пререзао је себи врат са два месарска ножа у месари у центру Новог Сада, наочиглед колега и купаца. Неколико тренутака пре тога посвађао се са пословођом који му је запретио отказом зато што је закаснио на посао три минута, писале су новине у новембру прошле године.

Звездан Тодоровић, радник Луке Београд, убио се када је сазнао да је на листи радника који ће добити отказ. Ушао је у свој аутомобил и њиме се одвезао до Дунава, на месту где је река дубока 40 метара. Полицајац Драган Лакић (33) пуцао је себи у главу у службеној просторији полицијске станице у Бајиној Башти, у мају прошле године, када је прочитао решење о отказу. Разлог за отказ било је покретање кривичног поступка против њега због сумње да је злоупотребио службени положај, али тај поступак није био окончан. Миливоје Николић, радник смедеревског гиганта Ју-Ес-Стил, умро је прошле године од срчаног удара на улазу у фабрику у којој је радио три деценије јер је уз августовску плату добио и обавештење да мора да напусти фирму.

Непознато је колико је било самоубистава због губитка посла после извесног времена, не одмах после добијања отказа. Јер, стрес због отказа обично има одложено дејство.