Потражи ме на обали

„Живим у предграђу, потражи ме ако сам ти се толико допала...”

Наравно да ћу је потражити. И не само то. Пронаћи ћу је, па макар и с оном жмигавом ручном батеријом, уколико је електродистрибуција наумила да кад падне ноћ у њеном предграђу шкртари и да на сваком трећем уличном „диреку” жмирка слабашно жуто светло.

Била су то времена лепршавих година, оних шездесетих и седамдесетих, за које многи људи који живе у европским земљама упорно тврде да су то била најлепша времена по мери човека, времена која се, са жалошћу констатују, више никада неће поновити. Времена опуштености, без стреса, врцаве шале, грохотног смеха, дечурлије која на ливади све до сумрака неуморно играју лопте на мале голове, док њихови родитељи с пријатељима певају песме, растежу хармонику, на ражњу окрећу јањца и чашицама са шљивовицом једни другима наздрављају.

Златна епоха харизматичног и врло мудрог политичара Јосипа Броза Тита, кога неки данашњи политичари, у покушају да га обезвреде, прозваше чак некаквим калауз-браваром, мада Титу, по професији металоглодачу, ови политичари нису ни до глежања на његовим ногама. Била су то времена када нисмо закључавали врата од стана, сигурни да никакав незнанац то неће злоупотребити.

У време опатијског фестивала југословенске забавне музике улице би нагло опустеле, а са тада ретких телевизора одјекивала би мелодија „Потражи ме у предграђу”, коју су у алтернацији певали згодни Словенац Ладо Лесковар, а у другом музичком аранжману миљеник југословенске публике Ђорђе Марјановић. Мени се, признајем, више допада верзија ове песме у извођењу Ладе Лесковара. А, вама?

Та кристална дворана опатијског хотела „Кварнер”...

Ко боље пева? Чија мелодија, из прве, улази у уши? Она Лоле Новаковић, или она Бети Јурковић? Која певачица има најлепшу хаљину? Јао, боже, виде јој се гола леђа! Шта јој би? Мора да јој је слабашна мелодија, па публику хоће да ухвати на „гола леђа”? Јао, свашта! Какав скандал!

Па онда дође ред и на ону мелодију што срца слама „Једном у граду ко зна ком” (ти ћеш имати свој дом, а ја, ја ћу тада престати да будем млада...) са неизбежном Лолом Новаковић у првој и Вице Вуковом у другој верзији.

А тек, она „Опрости, волим те” у интерпретацији фантастичног загребачког џез-певача Драге Диклића, што је мрдајући уснама лево-десно мелодији додавао џез звук, а у другој изведби са Зафировом Сенком Велетанлић...

У опатијским мелодијама одзвањале су – санремске ноте. Опатија је по систему „copy-colle” у свему верно опонашала свог седам година старијег славног италијанског медитеранског брата. И би све тако до средине осамдесетих, на општу радост нас Југословена.

Постојали су у Југославији и фестивали забавне музике по републикама, али опатијски фестивал је био годишња смотра продукције југословенске забавне музике. На овом фестивалу Здравко Чолић је певао мелодију „Гори ватра”, а Драган Стојнић својим баршунастим гласом „Зашто долазиш само с кишом”.

Осим опатијског фестивала југословенске забавне музике постојао је и фестивал југословенског филма у Пули, праћен, дакако, будним оком филмског сладокусца Тита, који је у време фестивала боравио преко пута, на брионском острву Ванга. Не знам шта би цењена наследница великог Милутина Чолића, филмска критичарка „Политике” Дубравка Лакић на то рекла, али зли језици кажу да се о победнику југословенског филмског фестивала у Пули у доброј мери одлучивало на острву Ванга.

„Шта каже Тито за филм ’Сутјеска’ у којем играм једну од главних улога?”, с добром дозом нервозе у гласу, притом добујући прстима по столу којим је доминирала боца вискија „чивас”, радознало би се код новинарских пера распитивао славни Ричард Бартон, познат и као два пута муж неодољиве Лиз Тејлор. Два пута, јер се први пут појавила „вода у гасу” па нешто међу њима није штимало, а други њихов брак беше након поправног испита.

„Ваљда ће Тито мислити на мене кад се буде одлучивало о наградама”, вајкао се Бартон. Ова брига није мучила само Ричарда Бартона, него и Јула Бринера. За разлику од њих двојице, Софија Лорен, са својим дежмекастим мужем и филмским продуцентом Карлом Понтијем, уопште се није бринула. Знала је да је апсолутна миљеница Титовог срца и била је посве сигурна у свој успех.

Већ деценијама нема више ни опатијског фестивала југословенске забавне музике, а ни годишње продукције југословенског филма у Пули. Нема више баш ничега што би мирисало оним специфичним парфемом заједништва, парфемом Југославије. Сада знамо једино то који филм је освојио „Златну палму” на канском филмском фестивалу, „Златног лава” у Венецији, те „Златног медведа” на филмском фестивалу у Берлину.

Као коцкар покера, све карте сам ставио на Емира Кустурицу надајући се да је напокон добио квалитетан сценарио и да је оран да као некад засуче рукаве и поново нас обрадује добрим филмом.

Док се то не догоди, не прође скоро ниједан дан, а да поново не слушам мелодију са опатијског фестивала из 1962. године „Ти ниси дошао” у изврсној интерпретацији Лоле Новаковић, коју је компоновао Алфонс Вучер.

* Дипломирани журналиста и професор социологије

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа