Нико као рентијер

Главни дугорочни проблем српске привреде је недовољна запосленост за плату у приватном сектору. Мада је приватизација при крају, једва милион људи, што је мање од 20 одсто одраслог становништва, ради у овом сектору, у коме би требало да се налазе најбољи послови. Пола милиона људи ради у јавном сектору, што је превише, и ту нема простора за раст запослености. Више од милион их је самозапослено, укључујући пољопривреднике – и овај број је превелик. Друга половина одраслих не ради и углавном је чине пензионери, ученици и студенти, домаћице, остали неактивни и незапослени. У Европској унији запослено је две трећине одраслих, а запослени за плату у приватном сектору чине више од 40 одсто одраслог становништва.

Послодавци у Србији се жале на високе трошкове рада, а ипак многим радно способним појединцима се не исплати да раде барем не у легалном сектору. Главни разлог за то је високо и неправично распоређено („регресивно”) пореско оптерећење рада. Од 100 динара трошка рада за послодавца, у просеку, 60 динара запослени носи кући, а 40 одлази „држави” на доприносе и порез на зараде. Ово захватање мора да се радикално смањи, ако желимо да постанемо земља у којој се послодавцима исплати да отварају нова радна места, а радницима да раде. Све предложене мере подређене су том циљу.

1. Повећање неопорезивог дела зараде са 5.000 динара до нивоа минималне плате (око 18.000 динара бруто) смањило би пореско оптерећење радницима са нижим платама и стимулисало послодавце да инвестирају у радно-интензивне секторе и да легализују непријављене раднике. Радници на минималцу би знали да ни динар њихове зараде не иде нигде другде него у њихову садашњу (нето плата) или будућу потрошњу (пензијски допринос).

2. Увођење прогресивног опорезивања укупног дохотка грађана. Структура пореза на доходак би могла да изгледа отприлике овако: 10-15 oдсто на износ између минималне и просечне зараде, 15-20 одсто на износ између просечне и петоструке зараде, 30 одсто на износ преко петоструке просечне зараде. Највиша стопа би и даље била нижа него у САД, на пример.

3. Укидање доприноса за здравствено осигурање и финансирање свима доступних здравствених услуга истог обима и квалитета преко буџета. Овај вид финансирања здравства, који се са успехом примењује у више европских држава, смањио би пореско оптерећење рада за скоро трећину. Нови аранжман захтевао би рационализацију осталих јавних расхода („смањењедржаве”), уз повећање посредних пореза, пре свега повећање стопе пореза на додату вредност. Негативне последице раста ПДВ-а било би могуће знатно ублажити подстицањем конкуренције у трговини и пуном применом антимонополског законодавства.

4. Увођење породичних пореских олакшица повећањем неопорезивог дела зараде за лица која обвезник издржава.

5. Подстицање запошљавања корисника социјалне помоћи увођењем пореских кредита, односно могућности да истовремено раде и наставе да користе новчану помоћ. Слично томе, стимулисање корисника накнаде за незапосленост да се што пре запосле, уз могућност добијања „бонуса” у виду процента од преосталог износа накнаде.

6. Увођење неопорезивог топлог оброка у максималном износу од око 10 одсто од просечне плате у земљи за све запослене у јавном сектору уместо пропорционалног повећања плата у години увођења како би се заштитио стандард слабије плаћених радника, сузила сада неоправдано раширена структура плата и допринело смањењу јавне потрошње. Исту привилегију неопорезивог топлог оброка увести као могућност у приватном сектору.

7. Укидање пореских ослобађања, под било којим изговором, за нерадне дохотке, као што су камате, ренте, капитални добици и дивиденде.

Предузетништво треба да се исплати више од рентијерства и шпекулација, рад више од нерада. Светска финансијска криза као да оживљава ову очигледну, а ипак заборављену и потцењену економску истину, како за појединце и предузећа, тако и за нације.