Niko kao rentijer

Glavni dugoročni problem srpske privrede je nedovoljna zaposlenost za platu u privatnom sektoru. Mada je privatizacija pri kraju, jedva milion ljudi, što je manje od 20 odsto odraslog stanovništva, radi u ovom sektoru, u kome bi trebalo da se nalaze najbolji poslovi. Pola miliona ljudi radi u javnom sektoru, što je previše, i tu nema prostora za rast zaposlenosti. Više od milion ih je samozaposleno, uključujući poljoprivrednike – i ovaj broj je prevelik. Druga polovina odraslih ne radi i uglavnom je čine penzioneri, učenici i studenti, domaćice, ostali neaktivni i nezaposleni. U Evropskoj uniji zaposleno je dve trećine odraslih, a zaposleni za platu u privatnom sektoru čine više od 40 odsto odraslog stanovništva.

Poslodavci u Srbiji se žale na visoke troškove rada, a ipak mnogim radno sposobnim pojedincima se ne isplati da rade barem ne u legalnom sektoru. Glavni razlog za to je visoko i nepravično raspoređeno („regresivno”) poresko opterećenje rada. Od 100 dinara troška rada za poslodavca, u proseku, 60 dinara zaposleni nosi kući, a 40 odlazi „državi” na doprinose i porez na zarade. Ovo zahvatanje mora da se radikalno smanji, ako želimo da postanemo zemlja u kojoj se poslodavcima isplati da otvaraju nova radna mesta, a radnicima da rade. Sve predložene mere podređene su tom cilju.

1. Povećanje neoporezivog dela zarade sa 5.000 dinara do nivoa minimalne plate (oko 18.000 dinara bruto) smanjilo bi poresko opterećenje radnicima sa nižim platama i stimulisalo poslodavce da investiraju u radno-intenzivne sektore i da legalizuju neprijavljene radnike. Radnici na minimalcu bi znali da ni dinar njihove zarade ne ide nigde drugde nego u njihovu sadašnju (neto plata) ili buduću potrošnju (penzijski doprinos).

2. Uvođenje progresivnog oporezivanja ukupnog dohotka građana. Struktura poreza na dohodak bi mogla da izgleda otprilike ovako: 10-15 odsto na iznos između minimalne i prosečne zarade, 15-20 odsto na iznos između prosečne i petostruke zarade, 30 odsto na iznos preko petostruke prosečne zarade. Najviša stopa bi i dalje bila niža nego u SAD, na primer.

3. Ukidanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i finansiranje svima dostupnih zdravstvenih usluga istog obima i kvaliteta preko budžeta. Ovaj vid finansiranja zdravstva, koji se sa uspehom primenjuje u više evropskih država, smanjio bi poresko opterećenje rada za skoro trećinu. Novi aranžman zahtevao bi racionalizaciju ostalih javnih rashoda („smanjenjedržave”), uz povećanje posrednih poreza, pre svega povećanje stope poreza na dodatu vrednost. Negativne posledice rasta PDV-a bilo bi moguće znatno ublažiti podsticanjem konkurencije u trgovini i punom primenom antimonopolskog zakonodavstva.

4. Uvođenje porodičnih poreskih olakšica povećanjem neoporezivog dela zarade za lica koja obveznik izdržava.

5. Podsticanje zapošljavanja korisnika socijalne pomoći uvođenjem poreskih kredita, odnosno mogućnosti da istovremeno rade i nastave da koriste novčanu pomoć. Slično tome, stimulisanje korisnika naknade za nezaposlenost da se što pre zaposle, uz mogućnost dobijanja „bonusa” u vidu procenta od preostalog iznosa naknade.

6. Uvođenje neoporezivog toplog obroka u maksimalnom iznosu od oko 10 odsto od prosečne plate u zemlji za sve zaposlene u javnom sektoru umesto proporcionalnog povećanja plata u godini uvođenja kako bi se zaštitio standard slabije plaćenih radnika, suzila sada neopravdano raširena struktura plata i doprinelo smanjenju javne potrošnje. Istu privilegiju neoporezivog toplog obroka uvesti kao mogućnost u privatnom sektoru.

7. Ukidanje poreskih oslobađanja, pod bilo kojim izgovorom, za neradne dohotke, kao što su kamate, rente, kapitalni dobici i dividende.

Preduzetništvo treba da se isplati više od rentijerstva i špekulacija, rad više od nerada. Svetska finansijska kriza kao da oživljava ovu očiglednu, a ipak zaboravljenu i potcenjenu ekonomsku istinu, kako za pojedince i preduzeća, tako i za nacije.