Борба за тантијеме

Сваки пут када било која радио станица у Европи емитује нумеру „Do Wah Diddy Diddy” британске групе „Манфред мен” из 1964. године, бивши чланови овог састава добијају понеки пени. До пре десетак дана Том Мекгинис, гитариста ове групе, био је забринут да више неће добијати неколико хиљада фунти, колико је годишње примао на име тантијема од емитовања нумере „Do Wah Diddy Diddy”, или било које друге песме из опуса „Манфред мена”. Зашто?

По европском закону ауторско право на снимљену музику (које се односи на интерпретаторе) траје 50 година, док право композитора траје и 70 година после смрти. Примера ради, чувени Пол Макартни по постојећем закону ускоро неће добијати ни пени од емитовања или извођења нумере „All you Need is Love”из 1967. године, јер ју је компоновао Џон Ленон. Новац ће добијати Ленонова удовица Јоко Оно. Са друге стране, Макартнију и његовим наследницима осигуране су тантијеме за сингл „Every little Thing” из 1964. који је он потписао као аутор.

Промена става

Британска влада дуго се противила предлогу Европске комисије да се ауторско право извођача са 50 продужи на 95 година. Образложење за неприхватање предлога било је да би од тога корист имале дискографске компаније, не извођачи. Аналитичари су тврдили и да британска влада није желела да се повинује жељама богатих музичара попут Пола Макартнија.

Међутим, прошле недеље, Енди Бурнам, британски министар културе, изненадио је многе речима да ће размотрити продужење, али на 70 година. „Питање је морала да ли извођачи треба да имају корист од свог рада до краја живота”, рекао је Бурнам. По његовом предлогу, шездесетседмогодишњи Мекгинис добијао би тантијеме од емитовања нумере „Do Wah Diddy Diddy” док не напуни 87 година.

„То је лажна бомбона, али бићу срећан ако је поједем”, рекао је Мекгинис за „Хералд трибјун”.

Бурнам није објаснио разлоге за промену става британске владе. Годинама чланови британске музичке индустрије лобирају за продужење важења ауторског права. У кампањи коју су водиле звезде попут Клифа Ричарда и Пола Макартнија, главни аргумент музичара био је да је нефер да ауторско право на њихове снимке престане да важи после 50 година, док заштита дела аутора и композитора траје и 70 година после смрти уметника. На промену одлуке утицао је, пишу острвски медији, видео-клип који су недавно снимили британски сешн музичари у коме позивају на продужење ауторског права и који је послат премијеру Гордону Брауну. У том видео-клипу појавили су се музичари који су свирали на концертима и плочама „Ролингстонса”, „Битлса”, Мадоне, Робија Вилијамса… Порука је била јасна – не можете игнорисати музичаре.

Фил Пикет, који је осамдесетих свирао са групом „Culture Club”, изјавио је недавно за Би-Би-Си да траже од владе да им помогне.

„Уместо да покажу захвалност, ударали су нас у лица. Новац који смо добијали од тантијема је мали, али важан. Готово 90 одсто музичара добијало је мање од 15.000 фунти годишње”, рекао је Пикет.

„За сешн музичаре то значи да ће моћи да се угреју зими”, изјавио је Том Мекгинис за „Хералд трибјун”.

Да би продужење важења ауторског права ступило на снагу у Европској унији, морају се усагласити разлике између предлога Велике Британије и Европске комисије. О томе би наредне године требало да расправља Европски парламент.

А како је код нас? Према Закону о ауторском и сродном праву у Србији важе иста правила као и у Европи. Закон каже да имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти, док имовинска права интерпретатора трају 50 година од дана настанка интерпретације. Корнелије Ковач, члан Савета аутора Савеза композитора Србије, каже за „Политику” да је 95 година, колико је предложила Европска комисија, сасвим прихватљиво.

– У свету ће се све мање поштовати ауторска права, због тешке пиратерије путем Интернета. Аутори ће у будућности сигурно бити оштећени. Једини начин сигурне заштите ауторских права јесте да се неко дело аутоматски региструје чим се емитује или изведе. Од онога што се данас наплаћује у кафићима, аутобусима, ресторанима, фризерским салонима, авионима, биоскопима, хотелима, на свадбама, има мало користи, јер сви то избегавају. Не само код нас, већ и у свету. На пример, када наши музичари имају концерте у иностранству, никад нико од нас није ништа добио. Како је могуће да немачка Гема, са којом Сокој као и са осталих педесетак земаља са којима има потписане реципрочне уговоре, не региструје када неко од наших наступи у Немачкој?

Ковач наводи да су се извођачка права (оних који изводе музику – бубњара, гитариста, вокалних солиста, пратећих вокала) код нас до 1990. године потпуно поштовала.

– Систем је био следећи: издавачка кућа прави уговор са композитором и свима који учествују у извођењу музике и свако има одређени проценат. Од плоче је оркестар обично имао шест процената фабричке цене, певачи између 10 и 16 одсто и када издавачка кућа добије извештај о продатим плочама, то се обрачунавало у Југословенској ауторској агенцији и сви извођачи су добијали свој део. Али, то од 1990. не постоји. Пирати су уништили све.

Корнелије Ковач признаје да добија одређена средства од извођења своје музике. Сматра да би онај који жели да обради неко музичко дело требало да се обрати аутору.

Србија попут Европе

– Ако је дело раније издато, аутор може да се сложи са идејом обраде и да не тражи никакву надокнаду. Може и да тражи додатну надокнаду, а чак и да забрани то ако је вредност дела повређена.

Ковач мисли да ће Србија, уколико Европа продужи важење ауторског права на 95 година, исту ствар усвојити. Као разлог наводи то што ће све теже бити заштитити ауторска права.

– Проблем је што се музика без дозволе „скида” са Интернета. Постоје и могућности дозвољеног скидања музике, али уз одређене услове. Питање је и када платите коришћење музике са Интернета да ли ће новац бити исплаћен ауторима. Ако ће у будућности теже моћи да се заштите права, онда право на музичка дела треба да траје дуже – закључује Корнелије Ковач.