Уклети уметник Балкана

Од неразјашњене смрти Игора Алексејевича Васиљева, тог руског Србина или српског Руса, рођеног у Београду 1928. године, деле нас 54 и по године (10. април 1954), а његово име је у уметности друге половине 20. века остало у дубокој сенци и можда би било и заборављено да његов пријатељ и колега са студија, историчар уметности Ђорђе Кадијевић, не води истрајну битку да остане присутан барем преко понеке изложбе.

Кадијевићевом заслугом Васиљев се ових дана обрео међу својим суграђанима преко релативно скромне ретроспективне изложбе која је до 20. децембра отворена у Галерији Радио-телевизије Србије. Занимљив податак је да су слике Васиљева биле излагане у Охриду, Загребу и Ваљеву (према подацима до којих смо могли да дођемо) а у Београду је Кадијевић пре актуелне изложбе успео да организује две – шездесетих и осамдесетих година 20. века.

Нама, који сада „откривамо” Васиљева, преостаје само да са дубоким пијететом и дивљењем прођемо поред тридесет слика које је Кадијевић прикупио из приватних колекција, јер само су две у збирци Народног музеја у који су доспеле много година након уметникове смрти и, можда, још две-три у депоу Музеја савремене уметности. Већини од 120 слика које су се нашле на попису после чудне погибије „услед испадања из воза”, како је забележено у полицијским списима, у међувремену се изгубио траг. Кадијевић упозорава да се „развлачење” слика Васиљева наставља и да ће ускоро бити немогуће организовати неку иоле репрезентативну смотру на којој би био приказан веома разноврстан, у тематском и у формалном смислу, опус сликара који је као неки јуродив поникао на нашем тлу, засијао и пребрзо згаснуо.

Није потребно да се поседује неко дубље познавање ликовне уметности већ треба само призвати у помоћ оне дубоке сензоре које носимо у себи, којима наслућујемо пред каквом се непојамно даровитом личношћу налазимо док посматрамо те потресне трагове једног талента који нису могли да оспоре ни његови политички неистомишљеници, ако су имали атом части и професионалног поштења. Његов одани пријатељ, аутор изложбе Кадијевић, у разговору нам је тврдио да се, на основу свог полувековног бављења ликовном уметношћу као критичар, усуђује да каже да би Васиљев, да је остао жив (а могао је данас имати само 80 година) највероватније био један од водећих уметника Југославије, а имао је потенцијал да стекне и светску славу. „Он је био највећи таленат који се појавио на београдској ликовној сцени после Другог светског рата, сврстао се за оно мало година (три-четири) док је интензивно сликао међу аутентичне експресионисте и нема му пандана на нашем тлу”, суди Кадијевић. За Кадијевића је он „родоначелник магичне фигурације и фантастике без кога не би било ни Медијале”.

У кратком, али надахнутом тексту који допуњава ликовни део каталога изложбе у РТС-у, Кадијевић даје кроки кратког, веома бурног, богатог и драматичног живота Игора Васиљева, прелепог, плавокосог, плавооког отменог сина руског архитекте и његове супруге која се као многе петроградске даме помало бавила сликањем. Његови родитељи су се срели и заволели на часовима у вечерњој школи сликања у њиховој новој домовини, Краљевини Југославији. Према Кадијевићевим сећањима, вечити бунтовник, Васиљев се приближио групи младих београдских интелектуалаца међу којима се кретао Борислав Пекић и за то дечачко поигравање политиком бива осуђен, али после 11 месеци тамновања је амнестиран. У затвору, према непотврђеном податку, Игор је урадио преко стотину цртежа којима се траг загубио, јер су остали у Забели.

Како је Игор својим урођеним, нешколованим сликарским нервом бележио боравак „на дну”, као изданак народа који је изнедрио Достојевског, а он му припадао по сензибилитету, остаће једна од тајни које окружују овог, можда највећег уклетог уметника пониклог на брдовитом Балкану. Био је избачен са Ликовне академије на самом почетку, наводно због недисциплине, а у ствари се сукобио са професором Ђорђем Бошаном који је покушао да га „сломије” јер је одбијао да прихвати наметнуте постулате социјалистичког реализма. Прву изложбу приредио је 1952. године која је углавном остала несхваћена а већ 1953. излагао је у Загребу, где је, према речима Кадијевића, „јако добро прихваћен”. Тамо је, за његов циклус портрета „Код фотографа”, речено да је то „можда најбоље исмејавање примитивизма и малограђанштине које је у нашем сликарству дато”. После његове смрти приређена је 1955. комеморативна изложба у галерији УЛУС-а и тада је Кадијевићу припала тешка дужност да је пред уцвељеним родитељима отвори…

Посета изложби у Галерији РТС-а довољна је да се схвати да Васиљев тек чека свог биографа и истраживача и несумњиво заслужује монографију.