Платон или Аристотел

Постоји давнашња дилема потекла још из античких времена а тиче се превласти између два, за развој европске мисли кључна, филозофа –  Аристотела и Платона. Мишљење да се између два стуба темељца не може бирати ваља прихватати веома опрезно. Јер, наклоњеност једном или другом филозофском систему потенцијално открива много више од филозофске оријентације.

Свој нови роман, „Савршено сећање на смрт”, Радослав Петковић конципира управо на темељима традицијепо којој избор између ова два филозофа може да каналише нечији живот, али и читаве цивилизације и историјске периоде.Било би погрешно поједноставити све оне токове, али и меандре и споредна уливања која нам тако импресиван роман пружа, па рећи шта је окосница књиге –пад Византије или Платон и његово учење о души, тим пре што Петковић свира на обе жице, фикције и историографије, готово паралелно, уводећи неколико наративних токова и припадајућих им гласова. Од њих, доминантна су три: измишљени лик калуђера Филариона који живот проводи уз, историји познатог, филозофа Плитона, историја пада Константинопоља којој припада најзамашнији део и сам наратор, што се романескно смењује са документарним и обавијапрозаистичку нит око пажљиво бираних момената из година сумрака Византије.

Али, и историјска потка и измаштана приповест маскирају оно што аутор заиста жели да исприча – могуће виђење зачетака европске езотерије која у Петковићевој интерпретацији почиње тамо где се роман завршава, Плитоновим упознавањем западњака са Платоном, као и са списима Хермеса Трисмегистоса што за последицу има оживљавање европске струје неоплатониста, њихов утицај на ренесансу, али и настанак херметичара. Плитон, у роману представљен као могућа реинкарнација Платона, до краја остаје загонетна, у потпуности романескналичност у служби централне теме романа баш као и дигресије попут оне која води читаоца чак до Јејтса (познатог по езотеријским склоностима и веровању у метемпсихозу), које из тог угла почињу да имају оправдање као показатељи докле све сежу алтернативни византијски утицаји. Из перспективе краја романа, наслов, с почетка можда нејасног значења, „Савршено сећање на смрт”, открива се као упутство за читање у кључу једне филозофске опције (Платоновог учења о метемпсихози), привилегујући је у односу на хроничарско-историографски дискурс.

Зато би и жанровски овај роман могао бити споран: на моменте презасићеност историографским пресудно би га квалификовала као историјски –када не би било веште игреда се у традицији херметичарамимикријски маскира централна нит и већ познатих назнака попут оне где се историја карактерише као „нека врста сећања, макар и лажног”.

Петковић је и у претходним делима био наклоњен апокрифним тумачењима историје пишући их у складу са становиштем да је историографија, између осталог, и субјективно приповедање. Али, као да се сама списатељска форма поигравања чињеничном историјом и њеног проблематизовања исцрпла у роману „Судбина и коментари”, сложено компонованом прозом која је баштинила бројне постмодерне технике приповедања, па није чудно што их је Петковић у роману објављеном петнаест година касније децидирано оставио за собом као, данас већ семантички испражњене, формуле.

„Савршено сећање на смрт” је, у том смислу, роман смиренијих прозних захвата али монументално комплексан како по историјском периоду који обухвата и разноврсним филозофским концептима које разматра, укључујући и, у домаћој прози ређе читану, езотеријску традицију. Техником веома сложеног упредања више наративних токова укрштају се различите жанровске форме приповедања проистекле из обе традиције, платоновске (стварност као тајна) и аристотеловске (уметност као мимеза стварности), нудећи читаоцу да прихвати или одбаци оно што може или жели и не укидајући му, ни на једном нивоу, суштину романескног што је завидан прозаистички таленат расног приповедача.

А на почетну дилему: Платон или Аристотел, односно да поједноставимо – дух или материја, онострано или овострано, Петковић одговара нудећи обе приповедачке форме, али прозаистичким средствима указујући на ону којој даје предност, подривајући и превазилазећи мимезу фикцијом а историографију алтернативном историјом.