Лизинг као паук

Чланови пословног удружења Међународни транспорт затражили су недавно од лизинг кућа код којих су узели камионе да им наредне године преполове рату лизинга и продуже рок отплате, а оне су им изашле у сусрет. Разлог за такав захтев је светска рецесија, због које превозници имају све мање посла.

Наведено удружење, иначе, има 600 активних чланова, а код лизинг кућа су у последње две године узели чак 2.000 возила, каже Неђо Мандић, председник удружења и власник „Пертнертранса”. Просечна вредност возила је 105.000 евра, а због камата дуг превозника по камиону је око 130.000 –140.000 евра.

– Кризу смо добро осетили још од септембра. Тада за нас почиње најактивнији део године, а промет се преполовио. Сада, у децембру, једва да радимо са петином капацитета. Схватили смо да обавезе по основу лизинга нећемо моћи да измиримо, па смо са лизинг кућама постигли споразум о продужетку плаћања – каже Мандић.

По његовим речима, за превознике је важно да дочекају време када ће боље пословати. Није им, каже, ни у интересу да врате возило, јер остају без средства за рад.

– Када бисмо вратили возила, нашли бисмо се у још већем проблему, јер смо приликом потписивања уговора о лизингу потписали и личну меницу. Ако се возило врати и лизинг кућа га понуди на продају, а због кризе нема купца или возило које је процењено на 60.000 евра може да се прода само за 30.000 евра, лизинг кућа има право да надокнади разлику из личне имовине превозника. Они никада нису на губитку, тако да нас та клаузула тера да тражимо одлагање – каже Мандић.

Да ли због кризе, тек лизинг куће добијају назад све више аутомобила, али и других средстава узетих на тај начин отплате – аутобусе, камионе, пољопривредне машине. Специфичност куповине на лизинг јесте у томе што продавац остаје формалноправно власник све до плаћања последње рате.

Директор фирме „ВИП СЛ секјурити” Игор Пејовић, који ради са 14 од укупно 17 лизинг кућа у Србији, каже да се број враћених возила удесетостручио. Прошле године месечно је враћано десетак аутомобила, а сада три-четири дневно, значи стотинак месечно. И то подједнако и од предузећа и од физичких лица.

– Нема правила, враћа се све од „југа” до „поршеа кајен”, вредног 100.000 евра, или „мерцедеса МЛ”. Људи последње паре дају за учешће, сматрајући ваљда да су тако купили ауто. Занемаре рате, камате, да је отплата на пет година, каско осигурање које је обавезно, а које у случају „поршеа кајен” кошта 5.000 евра – каже Пејовић.

По речима нашег саговорника, у основи сваког упадања у дуг јесте погрешна процена, било да се ради о фирми или појединцу. Мало је предузећа која имају финансијског саветника, а искуство показује да фирме ретко враћају „заставу пунто”, па и „шкоду фабију”, што значи да су купљена као средство за рад. Више враћају луксузније аутомобиле, што указује и на мегаломанску болест. По правилу, кола лакше враћају фирме, а реч је о онима које су већ доспеле у блокаду или имају неки други, велики финансијски проблем. 

– Срећемо се са разним случајевима. Дешава се да је клијент променио адресу, а да то није пријавио лизинг кући и полицији, или да предмет лизинга не затекнемо код клијента, јер га је, на пример, бесправно отуђио трећем лицу. Дешава се и да се лизинг води на једно лице које га плаћа, а да га вози треће лице – објашњава Пејовић и додаје да је његова фирма последња карика пре коначног раскида уговора и покретања судског поступка.

„ВИП СЛ секјурити” има овлашћење да се са клијентима и вансудски договори, а на основу извештаја који даје лизинг кући доноси се одлука. Препорука може бити да је потраживање реално ненаплативо или да примаоцу лизинга треба изаћи у сусрет и омогућити му продужетак рока плаћања или му дати грејс период. Дешава се и да клијент сам врати аутомобил.

Када прималац лизинга врати аутомобил, то не значи да је он за њега трајно изгубљен. Он заправо тек тада схвати озбиљност ситуације, исплати трошкове и узме ауто назад. Таквих је, каже Пејовић, половина, а само пет одсто поново почне да касни с отплатом и тако опет дође до одузимања возила.