Карл Маркс по други пут у лектири

Пад Берлинског зида, крах идеологије комунизма и марксистичке доктрине, обећао је, између осталог, ново читање дела Карла Маркса. Сада у необавезној лектири, Маркс се појављује са свим својим људским, исувише људским, предрасудама, а не као натчовек и први партијски друг. У светлу лекција двадесетог века, после искуства озбиљења комунитарних идеала – за којим су, уз сећања на дим из логорских крематоријума, остала гробља гулага – данас Маркс више није писац који откључава тајну историје те обесправљенима у руке даје оружје научне филозофије којом ће они искоренити све друге класе и све класне свести.

Диктатура пролетаријата, диктатура је par excellence. Без обзира на Енгелсова додатна поједностављења и на страховито искривљавање Марксове мисли од стране револуционара Лењина, те Стаљинове деспотске игноранције, само Марксово дело, у појединим сегментима, крије злу коб крвавог остваривања златног идеала. Но, кад Маркс пише о фетишизацији робе и кад открива метафизичку позадину капитала, у којем се профит поставља као истина битка, онда читамо генијалног мислиоца изванредног стила.

Усред савремене светске економске кризе, која се почесто доживљава као крах капитализма, све чешће се помиње Карл Маркс као онај који је то урушавање предвидео још у претпрошлом веку, а његова се теорија увелико враћа у расправу управо као идеологија. Поново се говори о јакој држави, о потреби регулације тржишта, поново се уводе у оптицај појмови планске привреде и друштвеног власништва. При томе се олако заборављају две, дуго учене, важне лекције. Прва, да савремени крах тржишта није крах ни капитала ни либерализма. Друга, да су суштинске вредности грађанског друштва и демократије обезбеђене управо либерализмом и слободним тржиштем. Рекреација критике либерализма нарочито је опасна за друштва у транзицији, у којима се либерална политика и либерална економија, грађанско друштво и слободно тржиште, још увек нису утемељили. Оваквим ставовима, најзад, поново се отварају врата, на једвите јаде изгоњеном ауторитаризму.

У недавним интервјуима и чувена антиглобалисткиња Наоми Клајн и глобалистички економиста Џозеф Стиглиц, с правом, тврде да садашња економска криза за неолиберализам представља исто оно што и Берлински зид за комунизам. Несумњиво, показало се да је неолиберализам неодржив. Али, при овом закључивању, на уму треба имати и то да неолиберализам, у ствари, изневерава принципе либерализма, и то да економска криза не представља претњу либерализму – како се углавном ликује у друштвима која су далеко од сваке либералности – него управо могућност за либерализам. У том смислу, спасавајуће улагање баснословних свота новца на берзу и помагање најбогатијима од стране влада најмоћнијих земаља – представља само последњи трзај неизбежно тонућег неолиберализма.

Суштину неолиберализма као водеће идеологије од осамдесетих година прошлог века, Џозеф Стиглиц објашњава на следећи начин: „То није било слободно тржиште, него корпоративна социјална помоћ која је брањена језиком економије слободног тржишта.“ Дакле, крах берзе, крах банкарског система и, пре свега, трговине некретнинама, није резултат слободног тржишта и од њега дистанциране државе, него управо супротно: америчка је држава интервенисала на тржишту и штитила одређене интересне групе, као што је одређивала неравноправна правила пословања на међународном тржишту; драстично је смањивала порезе за велике корпорације, али не и за грађане, субвенционисала је пољопривредну производњу и, најзад, велики раст профита у Америци није праћен растом плата. Укратко, све што је чињено у супротности је са постулатима либералне економије.

Године 1990, у тексту под насловом „Дискретни шарм неолиберализма“, Зоран Ђинђић је „о политичком либерализму као слободном тржишту политичких идеја и пројеката и о економском либерализму као слободном тржишту робе и услуга“ дискретно писао као о корелацији. Истина је, без економског нема ни политичког плурализма, а без политичког плурализма, нема грађанског друштва, слободе мишљења и права на избор идентитета и начина живота. Најзад, Карл Маркс је могао писати разорне књиге против капитализма – само у либералном британском друштву деветнаестог века. Наравно, незамисливо је да неко у нелибералном режиму пише и објављује књиге против тог режима.

„Језик либерализма – индивидуална права, слобода, једнакост прилика – постаје доминантан језик јавног дискурса у већини демократија“, тврди Вил Кимлика. Без либерализма, без слободног тржишта и слободе избора, нема демократије, док капитала има и без слободног тржишта и без поштовања људских права – најбољи пример таквог државног капитализма јесте савремена Кина.