Немачки шпијуни помагали Американцима у Ираку

Могло би се лако догодити да Франк Валтер Штајнмајер буде закаснела политичка жртва рата, оног ирачког, 2003, у којем Немци, сматрајући га неоправданим и неправедним, демонстративно нису учествовали. Бар званично и јавно.

Што време више одмиче, захваљујући превасходно увек неугодним и упорним новинарима и медијима, израња све више (неугодних) детаља који говоре да је црвено-зелена коалиција, коју су предводили бивши канцелар Герхард Шредер и шеф дипломатије Јошка Фишер, иза сцене и у потаји, ипак била веома уплетена у тај рат. И, судећи по најновијим открићима која стижу са америчке стране, преко њених обавештајних служби, чак утицала на ток и исход ратних операција. 

Та дволичност политике и политичара се, стицајем околности, сада највише обија о Штајнмајерову главу. Шредер и Фишер су, практично, политички пензионери, а садашњи министар спољних послова и вицеканцелар је остао и постао кључни чувар тајни из тог периода које интригирају јавност: био је, у то време, канцеларова десна рука, шеф владиног уреда и, што је у овом случају посебно важно, координатор рада немачких тајних служби.

У том својству се, веома невољно, ове недеље појавио, поново, на „клупи за сведоке” пред посланицима посебног одбора Бундестага који контролише делатност обавештајних служби. Овога пута у крајње неугодној позицији: против Штајнмајера су се окренуле његове раније изјаве о спорној улози двојице агената Савезне обавештајне службе (БНД), који су се непосредно пред почетака рата нашли у Багдаду, лиферујући „са лица места” обиље информација, фотоса и докумената који су стизали, преко централе БНД-а, у Катар и главни штаб америчких инвазионих снага, и сведочења високих америчких официра која га „радикално коригују” и, грубо речено, утерују у лаж.

Штајнмајер је, наиме, све време и упорно тврдио, од кад су у јавност, још пре две године, грунуле прве вести о мисији агената БНД-а у Багдаду током рата, што је чувано као строга тајна, да се радило искључиво о „хуманитарном ангажману”. Агенти су, наиме, у његовој интерпретацији, покушавали само да спасавају животе цивила, лоцирајући у својим извештајима америчкој команди, болнице, школе и амбасаде. Поштован је притоме, тврдио је Штајнмајер, изричит налог из Берлина да се међу тим информацијама не нађе ништа што би могло да буде искоришћено за борбена и ратна дејства.

Упорни хамбуршки „Шпигл” се није очигледно задовољио цртањем ситуације „једном руком” (немачком), па је предузео темељна истраживања на америчкој страни. Међу двадесетак саговорника „Шпиглових” новинара нашла су се и две кључне ратне личности: главни обавештајац генерал Џејмс Маркс и главни командант окупационих снага Томи Френкс.

Први је констатовао да су информације које су им слали немачки агенти биле „екстремно важне и драгоцене”, други је двојици агената БНД-а одао признање као „херојима” (додељена су им највиша америчка војна одликовања!) чије су услуге за ток ратних операција биле „непроцењиве”.

Генерал Маркс је објаснио да су амерички ратни стратези скупљали информације с разних страна, укључујући шпијунске летове и готово потпуну контролу, прислушкивање ирачких телекомуникационих веза. Оно што су, међутим, слали са лица места плаћени ирачки шпијуни ЦИА, која није могла да пошаље своје агенте у Багдад, било је „непоуздано и бедно”, па су „изузетно професионални, веома прецизни и потпуно поуздани” извештаји немачких агената, били незаменљиви. Ништа у том тренутку за нас, каже Маркс, није било важније од тако поузданог „људског извора у Багдаду”.

Овај генерал је споменуо више извештаја који су пресудно утицали на одлуке америчке команде, од којих, за ову прилику, издвајамо само два примера. Први је депеша о томе да се ирачке снаге припремају да дигну у ваздух нафтна постројења и пумпе код Киркука.Други пресудан извештај био је онај о противавионским батеријама „роланд”, веома покретљивим и опасним за хеликоптере и падобранце, око међународног аеродрома у Багдаду. После тог извештаја промењен је план о десанту и освајању аеродрома из ваздуха и тако „спасени животи хиљада војника”.

После ових сведочења, Штајнмајер се нашао на „брисаном простору” – не само кад се радило о представницима опозиције. Хладни ветрови су почели да га шибају и од коалиционих партнера, конзервативаца. Они су очигледно закључили да би из његове неугодне ситуације могли да извуку политичку корист: Штајнмајер је кандидат социјалдемократа за савезног канцелара на парламентарним изборима наредне године и – изазивач Ангеле Меркел!