Путин и Трамп зацртали судбину Украјине

Слободан Самарџија

Амерички председник Доналд Трамп је одлучио: судбину Украјине неопходно је препустити – Русији. Управо онако како на то указује ситуација на фронту. Тренутно не постоји реална могућност да се проблем бивше совјетске републике решава на други начин. Не дозвољава то стање на терену, расположење у земљи, ситуација у Европи, нови глобални распоред снага... У противном, свет ће се наћи на граници опште нуклеарне катастрофе.

Недавни телефонски разговор Трампа са руским председником Владимиром Путином прошао је управо у таквом тону. Како су пренели извори из Москве и Вашингтона, није ту било неке посебне напетости, захтева, тешких речи, претњи… Саговорници су се концентрисали на суштину проблема и начин његовог решавања. И, по свој прилици, дошли су до заједничког закључка: окончати сукоб у Украјини тако да иза свега не остану никакви репови већ да се што пре крене у нову реалност.

У игри је, свакако, и неопходност да се цео проблем реши и на нивоу међународног права којим се третира новонастала ситуација. То значи да се правно колико-толико регулише статус дела Украјине ван руске контроле и дела који је већ сада под влашћу источне силе. Нема сумње да ће управо решавање тог проблема подићи велику прашину у међународној јавности, али треба имати на уму да сличне ситуације постоје и у другим деловима света, а да се нове тек најављују. Уосталом, данашња земља Володимира Зеленског утемељена је тек након Октобарске револуције почетком прошлог века.

Ипак, зашто је Трамп, наизглед, решио да се приклони Путиновом решењу и пренебрегне важеће међународно право? Чини се да разлога за то има сасвим довољно. Прво, актуелни станар Беле куће је и сам склон промени граница између држава. Сетимо се његовог захтева да се под окриљем САД нађу Канада и Гренланд. Наравно без рата, али свакако под америчком јурисдикцијом. Такође, западна сила ни раније никада није презала од поделе мањих земаља уколико је то било у њеном интересу. Актуелна су и данас питања Тајвана, Газе, Косова… Укратко, ако поседујеш моћ, много тога себи можеш да дозволиш.

Са друге стране, свако продужење рата у Украјини негативно утиче на оживотворење договора Вашингтона и Кијева о експлоатацији ретких метала склопљен не тако давно. Такође, Американцима се финансијски више исплати да паре улажу у обнову инфраструктуре и економије ратом потресене земље него бескрајно слање наоружања које је ионако немоћно пред противничким.

Такође, Америка више није једини јак играч. Ту су и Русија, Кина, Индија, Турска, Иран… Време Хитлерове Немачке или потоњег хладног рата и супермоћи једне земље одавно је минуло. Наметање воље је ствар прошлости, време је за договоре. Уосталом, и најновији сет европских санкција Москви у медијима је забележен тек као успутна вест.

Све поменуто је схватио и Владимир Путин. Али схватио је и да има прилику да позицију своје земље додатно учврсти, посебно на просторима ближе западној алијанси. Време попуштања је окончано, војна моћ је прешла на другу страну и неопходно је барем делимично повратити изгубљене позиције. Нешто од тога виђено је и на паради у Москви поводом 80. годишњице победе над фашизмом.

Укратко, о границама будуће украјинске државе одлучиваће се на терену, тачније војним деловањем. Неке назнаке како би све требало да изгледа већ су дате. Добио их је и Доналд Трамп лично и, по свој прилици, није имао великих замерки. Наиме, већина оних који су коментарисали недавни руско-украјински сусрет у Истанбулу, као и потоњи телефонски разговор Путина и Трампа, слажу се да је амерички председник ипак попустљивији. Наравно, не у смислу падања под утицај руског колеге, већ превасходно имајући у виду реалност на терену, али и распоред глобалне моћи у овом тренутку.

Препуштање челницима Русије и Украјине да коначно један пред другог изађу са јасним ставовима шта желе и у којем року, јасно одсликава немоћ било кога са стране да решава овдашњу ратну кризу. Чак су и реакције eвропских лидера више усмерене на задобијање политичких поена међу домаћим бирачима него на истинско решавање трагедије на истоку континента.

Тако гледано, депласирани постају и коментари на тему: ко је вештији преговарач – Путин или Трамп? Јасно је да се сваки од поменутих креће у границама могућности, амбиција и околности у којима се све збива. И све то у ситуацији када САД и Русија, како рекосмо, нису више једини релевантни играчи на међународној шаховској табли. Срећна околност је само то што је сваки евентуални нови велики рат скопчан са могућношћу тоталне катастрофе, без обзира на то ко у њега први крене.

У целој овој причи Володимир Зеленски је у најлошијој позицији. Он не може више да рачуна на конкретну помоћ ниједног светског моћника, не може да се ослони на несигурну Европу, не може да верује свом најближем окружењу. Све то врло добро знају и Путин и Трамп. Управо због тога, одлука америчког председника да решење препусти другој двојици делује рационално. Његово је да сачека. Уколико буде требало, неће оклевати да „подржи” ниједну од две сукобљене снаге. Уосталом, он није ратник, он је пословни човек.

У том смислу огласио се и бивши руски председник Дмитриј Медведев, који сматра да у Кијеву једноставно немају о чему да размишљају сем о коначној капитулацији и начину како земљу да консолидују у новим границама. Позивати се на међународно право у околностима када ни велики о томе не воде много рачуна, и када институције које би то право требало да бране, а пре свих Организација уједињених нација, не делују на адекватан начин, постало је беспредметно.