Злочин без казне

Филм "Незванична истрага" ("Rendition") један је у низу новијих холивудских филмова који "хране" тамошњи либерални имиџ бавећи се питањима актуелних америчких ратова и националне безбедности, али је и први филмски критички приказ "ванредног пребацивања" ("extraordinary rendition"), како се сада и званично назива америчка пракса отмица, затварања и тортура над осумњиченима за тероризам, у казаматима ван територије САД.

И док се од новинских чланака и исповести жртава овог злочиначког "изума" (који је својевремено промовисао Клинтон, а после 11. септембра додатно појачала и Бушова администрација) читаоцима дизала коса на глави, филм на ову тему, у својој завршници, оставља прилично млак утисак. Кључно питање које "Незванична истрага" поставља и "гази" по њему: да ли је жртвовање људских и уставних права појединца вредно потенцијалног спасавања на хиљаде других живота (?)остало је без децидног одговора. Уместо тога, нуди се готово дирљива доза уљудности, наивности, политичке коректности и моралне еквивалентности свих актера у причи о злочинима без казне.

Аутор мелодраматичног сценарија у којем су централне компоненте тероризам, тортура, тајне операције ЦИА и средњоисточне интриге је Кели Шејн, док је режија, нимало случајно поверена Гавину Худу, који је за свој претходни филм "Гангстер" ("Tsotsi"), освојио прегршт награда укључујући и Оскара за најбољи страни филм. Уз то, продуцентски мозгови су рачунали и на чињеницу да ће Худ као Јужноафриканац својим редитељским умећем најбоље одговорити задатку дочаравања атмосфере живљења, културолошких и дневних навика становника неименоване земље са простора севера Африке, у којој се одвија највећи део филмске радње.

У тој и таквој земљи, на централном тргу у непознатом граду, млади бомбаш-самоубица дићи ће себе и још понеког у ваздух, а од последица овог терористичког чина смртно ће страдати и један од тајних агената ЦИА. Догађај аутоматски покреће реакцију Вашингтона којом руководи челична и немилосрдна леди Корин Витман, шеф ЦИА (увек узбудљива Мерил Стрип). За свега неколико сати, несрећни инжењер хемије, Американац египатског порекла Анвар ел Ибрахими (упечатљиви Омар Метволи), бива киднапован из авиона на релацији Кејптаун-Вашингон и послат у северноафрички затвор на серијал маштовитих метода физичке и психичке тортуре коју спроводи локални иследник (Игал Наор), под будним оком америчке владе у виду аналитичара-иследника ЦИА Дагласа Фримена (Џејк Џиленхал).

Прича почиње да се плете и распетљава мозаички, унутар неколико концентричних кругова, час у Вашингтону, час у северноафричкој земљи, а оно што се Гавину Худу мора признати јесте да је скокове у нарацији хронолошки добро и јасно испратио. Уз вашингтонско тајно чинодејствовање, филм прати и агонију заточеникове жене Изабеле (адекватно одиграна улога Риз Витерспун), која покушава да лоцира и спасе мужа, немогућу љубавну везу између иследникове ћерке и младог бомбаша-самоубице, позадину и прави циљ његовог чина, постепена унутрашња преиспитивања агента Фримена о етичкој страни посла којим се бави и исправности тактике институције којој припада...

Тактиком - од свега помало и о свему равноправно, уз млаки редитељски приступ, звучну глумачку поделу и, признајем, сјајан сниматељски рад директора фотографије Диона Бибија, родио се још један холивудски, политички освештен трилер, који у оквирима мејнстрима покушава да доведе у питање исправност спољне политике америчке владе, методе ЦИА и далекосежност последица које не познају националне границе. Филм је, без сумње, намењен већ започетој трци за Оскара.