Ризични немачки улог у рату против Русије

Сло­бо­дан Са­мар­џи­ја

Не­мач­ка по­на­вља исто­риј­ску гре­шку укљу­чу­ју­ћи се у укра­јин­ски су­коб, што је пу­та­ња ко­ја би мо­гла да је од­ве­де до про­па­сти, из­ја­вио је Сер­геј Ла­вров, ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва Ру­си­је. По­вод за ре­ак­ци­ју зва­нич­ни­ка из Мо­скве би­ла је на­ја­ва не­мач­ког кан­це­ла­ра Фри­дри­ха Мер­ца да је ње­го­ва зе­мља спрем­на да Укра­ји­ни омо­гу­ћи упо­тре­бу да­ле­ко­мет­них ра­ке­та „та­у­рус”, чи­ме би се на ме­ти на­шли и они про­сто­ри у Ру­ској Фе­де­ра­ци­ји ко­ји до са­да ни­су би­ли за­хва­ће­ни рат­ним деј­стви­ма.

Ка­ко про­це­њу­ју ана­ли­ти­ча­ри, ова­кав по­тез Бер­ли­на мо­гао би се на­зва­ти, у нај­ма­њу ру­ку нео­д­го­вор­ним, јер ни на ко­ји на­чин не до­при­но­си на­по­ри­ма глав­них уче­сни­ка дра­ме у Укра­ји­ни, а то су пре­вас­ход­но САД и Ру­си­ја, да рат бу­де што пре окон­чан, да пре­ста­ну уби­ја­ња, зе­мља се вра­ти нор­мал­ном жи­во­ту, а без­ма­ло 12 ми­ли­о­на ра­се­ље­них у соп­стве­не до­мо­ве.

По­зна­то је да Укра­ји­на до са­да од За­па­да ни­је до­би­ла одо­бре­ње за упо­тре­бу да­ле­ко­мет­ног оруж­ја. Раз­ло­га је ви­ше. Као пр­во, то би зна­чи­ло са­мо до­дат­но рас­плам­са­ва­ње ра­та и још ве­ће људ­ске жр­тве, без кон­крет­не офан­зив­не пред­но­сти за Укра­ји­ну. Дру­го, та­кво на­о­ру­жа­ње мо­гу­ће је ко­ри­сти­ти са­мо уз до­зво­лу про­из­во­ђа­ча (ко­ји ни­су укра­јин­ски), што би зна­чи­ло ди­рект­но увла­че­ње зе­мље по­ре­кла по­ме­ну­тог на­о­ру­жа­ња у рат про­тив Ру­си­је. А за то у овом тре­нут­ку, де­фи­ни­тив­но, ни­ко не­ма пе­тљу.

Та­ко­ђе, ра­кет­ним на­о­ру­жа­њем ду­гог до­ме­та мо­гу­ће је упра­вља­ти ис­кљу­чи­во уз по­моћ мре­же са­те­ли­та ко­је Укра­ји­на не по­се­ду­је. До­ду­ше, и ово што је до са­да ра­ђе­но са те стра­не, лет дро­но­ва, од­ре­ђи­ва­ње њи­хо­вих ме­та, на­во­ђе­ње и осма­тра­ње те­ре­на – оба­вља­но је уз по­моћ за­пад­них си­сте­ма са­те­лит­ских ве­за, али Ру­си­ја на то ни­је ре­а­го­ва­ла на онај на­чин на ко­ји би на то си­гур­но би­ла при­мо­ра­на у слу­ча­ју упо­тре­бе ра­за­ра­ју­ћих да­ле­ко­мет­них ра­ке­та.

Оно што је нај­о­па­сни­је по зе­мље ко­је би при­ста­ле да Укра­ји­ни до­зво­ле да­ле­ко­мет­но ко­ри­шће­ње њи­хо­вих ра­ке­та је­сте чи­ње­ни­ца да би се исто­га тре­нут­ка и са­ме пре­тво­ри­ле у ме­ту. По­зна­то је да су у сва­ком вој­ном су­ко­бу ци­ље­ви пре­вас­ход­но по­го­ни у ко­ји­ма се про­из­во­ди на­о­ру­жа­ње, скла­ди­шта го­ри­ва и пут­на ин­фра­струк­ту­ра. Украт­ко, би­ло би то јед­на­ко об­ја­ви ра­та.

А у евен­ту­ал­ном но­вом ра­ту про­тив ис­точ­не си­ле Нем­ци де­фи­ни­тив­но не би би­ли ни при­бли­жно у оној си­ту­а­ци­ји у ко­јој су би­ли у прет­ход­на два свет­ска ра­та из ко­јих су иза­шли те­шко по­ра­же­ни. Од­нос ору­жа­не мо­ћи да­нас је сва­ка­ко на ру­ској стра­ни, без об­зи­ра на то да ли се ра­ди о ко­ли­чи­ни убо­ји­тих сред­ста­ва, њи­хо­вом тех­но­ло­шком ни­воу, укљу­чу­ју­ћи и мре­жу са­те­ли­та, об­у­че­но­сти и опре­мље­но­сти вој­ног осо­бља, енер­гет­ским ре­зер­ва­ма, па и вољ­но­сти гра­ђа­на да бра­не сво­ју до­мо­ви­ну. Дру­гим ре­чи­ма, ни­јед­на за­пад­на зе­мља, по­себ­но у Евро­пи, не мо­же да­нас да се по­ди­чи слич­ном спрем­но­шћу да од­го­во­ри на сва­ки рат­ни иза­зов.

Глав­но пи­та­ње, ка­да је реч о Не­мач­кој, је­сте: да ли су у Бер­ли­ну за­и­ста то­ли­ко бе­сни на Мо­скву од ко­је су до пре три го­ди­не ку­по­ва­ли ско­ро по­ло­ви­ну нео­п­ход­них ко­ли­чи­на га­са и од то­га ди­за­ли соп­стве­ну еко­но­ми­ју, или су и ов­де пот­па­ли под по­губ­ни ути­цај бри­сел­ске би­ро­кра­ти­је, та­ко да ви­ше и не бри­ну о соп­стве­ној ствар­но­сти? Би­ће ипак да је у пи­та­њу ово дру­го, јер су гла­со­ви о об­на­вља­њу га­сне тр­го­ви­не све уче­ста­ли­ји.

На­рав­но, ни­је Не­мач­ка је­ди­на ко­ја је по­че­ла да се за­но­си иде­ја­ма о про­да­ји Укра­ји­ни да­ле­ко­мет­ног на­о­ру­жа­ња. По­др­шка сти­же и са дру­гих стра­на, али те зе­мље су већ до­ка­за­ле да је ути­цај Бри­се­ла на њи­хо­ву спољ­ну и без­бед­но­сну по­ли­ти­ку не­за­о­би­ла­зна чи­ње­ни­ца и да они, јед­но­став­но, не­ма­ју мо­гућ­ност да де­ла­ју су­прот­но на­ред­ба­ма европ­ских чи­нов­ни­ка.

Те­шко је ве­ро­ва­ти да је Не­мач­ка спрем­на да по­но­во вој­но кре­не на ис­ток кон­ти­нен­та. Се­ћа­ња на про­шлост и да­ље су ве­о­ма жи­ва. Би­ће пре да је то са­мо од­го­вор на чи­ње­ни­цу да Европ­ска уни­ја, она­ква ка­ква је за­ми­шље­на, гу­би бит­ку са дру­гим ве­ли­ким си­сте­ми­ма и да ће не кра­ју у тој бор­би мо­ра­ти да по­клек­не и вра­ти се ко­рак на­зад.

Из­ја­ву кан­це­ла­ра Фри­дри­ха Мер­ца о мо­гу­ћем ски­да­њу за­бра­не Укра­ји­ни за ко­ри­шће­ње да­ле­ко­мет­них ра­ке­та у све­ту су про­ко­мен­та­ри­са­ли као ди­рек­тан пут у про­паст. И уко­ли­ко над­ле­жни у Мо­скви из­гу­бе стр­пље­ње, по­вра­так на са­да­шње ста­ње би­ће из­у­зет­но те­жак. Уоста­лом, за­ме­ник пред­се­да­ва­ју­ћег ру­ског Са­ве­та без­бед­но­сти Дми­триј Ме­две­дев ја­сно је ука­зао на мо­гућ­ност да по­гре­шне од­лу­ке свет од­ву­ку у не­ки но­ви ве­ли­ки рат са не­са­гле­ди­вим по­сле­ди­ца­ма.

Да ли ће ди­пло­ма­ти­ја по­но­во за­ка­за­ти, пи­та­ње је на ко­је да­нас сви оче­ку­ју од­го­вор.