Могуће флексибилније коришћење годишњег одмора

Досадашња пракса је показала да велики број запослених не користи први део годишњег одмора у трајању од 10 радних дана, него у зависности од њихових и потреба посла то буде и краће (најчешће пет дана, али и мање). Такође, велики број запослених на почетку године користи „старе” дане годишњег одмора који су у обавези да искористе до 30. јуна текуће године. Неретко послодавци неформално продужавају рок својим запосленима како би им изашли у сусрет, што због распуста ђака који махом почињу половином јуна, што због летње сезоне у јулу. Запослени ипак често желе другачији распоред одмора, а због постојећег законског оквира послодавци нису у могућности да им изађу у сусрет. То је нешто што и инспекција замера послодавцима приликом вршења инспекцијског надзора. Због свих ових разлога НАЛЕД је у својој „Сивој књизи 17” предложио држави да се измени став 2 члана 73 Закона о раду, тако да запослени може да користи један део годишњег одмора у трајању од две недеље у континуитету, али не нужно први део годишњег одмора.

– На тај начин би одредбе Закона о раду биле усаглашене са Конвенцијом Међународне организације рада број 132 о плаћеном годишњем одмору из 1970. године, која прописује да се један део годишњег одмора користи без прекида најмање две радне недеље уколико другачије није прописано споразумом који важи за послодавца и дотично запослено лице. Али та конвенција не налаже да то буде први део годишњег одмора – прецизирају у НАЛЕД-у. Иначе, члан 73 Закона о раду прописује да запослени први део одмора мора користити у трајању од минимум 10 дана у континуитету, док се остатак одмора може искористити до 30. јуна наредне године.

Синдикати нису нимало одушевљени овим предлогом, а образложење оцењују чак и као непотребно. Зоран Ристић, саветник за економска питања у УГС „Независност”, подсећа на то да годишњи одмор треба да служи да би се запослени одморио од рада.

– Најбоље решење би било да послодавац мора запосленом да омогући коришћење одмора у два целовита дела и да се оба дела користе у континуитету. Јер ако се одмор „цепка”, што је сада учестао случај, онда се губи његов смисао. Суштина одмора је да се запослени одмори дуже од два дана, колико траје викенд – истиче Ристић.

Да је ограничење коришћења годишњег одмора бесмислено, сматра и Драгољуб Рајић, из Мреже за пословну подршку.

– Фирмама треба скроз препустити да оне саме праве договоре са радницима и синдикатима, да у складу са правилницима направе план и оквире одласка на годишњи одмор, уз пажњу да се не занемаре радни процеси. Сматрам да ту област није ни потребно стриктно прописивати – истиче он и додаје да Закон о раду у то не треба да се меша, јер „ем што имамо зараде најниже у Европи, ем што имамо притиске на запослене да све више остају на послу и прековремено раде”.

– Једноставно је, послодавци треба да буду флексибилнији по том питању и договоре се са радницима. Друга важна ствар коју треба да имају на уму је то што у Србији имамо све мање квалитетне радне снаге, па зато послодавци треба још више да размишљају о интересима запослених, да не би и њих на крају изгубили – објашњава Рајић.