Нисам министар освете

Миленија Симић Миладиновић

Од почетка блокада високошколских установа универзитетски професор Дејан Вук Станковић био је против блокирања факултета, уверен да је то покушај грубе политизације којом се образовање девастира игнорисањем одговорности и рационалности, које истиче као кључне компоненте управљања универзитетом. Супротстављање блокадама, како објашњава за наш лист, био је од старта његов захтев за очување аутономије универзитета од било каквог политичког уплитања, јер аутономија није само бедем од утицаја државе на образовну политику. У тренутку највеће кризе овдашњег просветног система преузео је дужност министра тог ресора. Део јавности бурно је негодовао. „Лакше би ми било да сам остао политички аналитичар и коментатор, један од универзитетских наставника, човек који је имао и неке своје приватне послове консултанта, у крајњој линији и зарађивао више него као министар, јер министарске плате су пристојно мале. Прихватио сам изазов. Не кајем се због тога”, каже Станковић у разговору за „Политику”.

Зашто сте прихватили функцију министра просвете? Шта је ваша мисија? 

Осећај одговорности ме је довео на место министра. Сачекан сам на грозан начин. Назвали су ме министром освете. Моје раније коментаре из гостовања на телевизијама претварали су у мој министарски програм у намери да од мене направе комбинацију Џека Трбосека, Харвија Вајнштајна и Била Клинтона. Нису успели да ме сломе. Кренула је прича да сам у академској каријери цитирао себе, као да је у држави у којој део професора свесно руши универзитет на коме ради највећи проблем што сам написао монографију, па онда рад који је сажетак онога о чему сам писао у наведеној монографији. То је неко претворио у аутоплагијат, при чему је и та прича на правни начин неадекватно покренута, јер текстови који долазе у обзир за анализу да ли су аутоплагијати или не, jeсу текстови који су стари од 120 дана до пет година. Све изборе на универзитету сам остварио у складу са законом и с високим оценама педагошког рада. Анонимне клевете о некаквом узнемиравању студенткиња или о мојим неадекватним научним референцама немају никакво утемељење. Моја мисија је да се студенти врате у амфитеатре, ђаци у школе, а наставници за катедре, све друго није моја мисија, па ни да одговарам на говоркања. 

Предуниверзитетско школство се вратило у колосек, а универзитетско?

Настава се реализује у свим основним и средњим школама. Полако се успоставља и на факултетима. Високо образовање показује знаке значајног опоравка. Раде сви факултети универзитета у Крагујевцу, готово сви у Нишу, више од половине у Новом Саду. Београд се буди. Више од половине београдских факултета добило је одобрење за онлајн наставу. На некима предавања на даљину већ функционишу, а очекује се да ће од сутра настава да се врати и на још неке факултете. Очекујемо и да ће остати неколико радикализованих факултета који ће више постати проблем сами себи, него што ће бити проблем образовном систему Србије. Овде је најгоре то што је неполитичка тема као што је образовање учињена политичком. Универзитете које имамо морамо да сачувамо, крајње је неморално и незаконито да их трошимо у дневнополитичке сврхе.

Да ли, како високи представници државе уверавају, универзитет покушава да сруши државни поредак, или, као што академска заједница тврди, држава урушава универзитет?

Образовање треба да буде окосница напретка у демократском друштву, а власт да се мења на изборима у зависности од воље народа и ни од чега другог. Свако ко жели у политику добродошао је. Али не могу се блокаде факултета користити као платформе за медијско-политичке кампање и промоцију неких професора у политичке личности. Не могу пленум и блокада да одлучују о функционисању високошколских установа. Пленум је нелегитимни и нелегални облик представљања студената који не препознају ни закон, ни статутe универзитета и факултета. Блокада је специфичан облик протеста који воде они који су део блокиране институције која се изнутра подрива. Ове блокаде нису само студентске, режиране су и дириговане од стране професора. Не видим ништа што је држава урадила, а што би имало везе с рушењем универзитета. Напротив, постојала је велика толеранција државе за поступање универзитета. Четири месеца су исплаћиване плате универзитетским наставницима, професорима и сарадницима, а да они ефективно нису држали наставу.

То можете да потврдите из сопственог искуства?

Могу, јер сам у то време радио, тачније нисам због блокада, као професор. Отворено кажем, поштено сам схватио министарску функцију, замрзнуо рад на факултету да бих сто одсто био посвећен раду у министарству. Посао министра просвете нисам схватио као привилегију, прихватио сам ту одговорност. Знам шта морам да урадим – да вратим образовни систем у погон, да створим предуслове: политичке, институционалне, нормативно-правне и образовне, да се овако нешто што се догодило у последњих скоро седам месеци више никад не догоди у Србији.

Да ли је Универзитет у Београду између државног чекића и студентског наковња?

Нема државног чекића.

Заврнуте су све финансијске славине, нема новца из државне касе за материјалне трошкове, плате професора су смањене, учестали су ванредни инспекцијски надзори, факултетима стижу казне које немају од чега да плате...

Да будемо до краја поштени, између рада и зараде постоји нужна логичка веза. Ако радите, можете добити правичну накнаду за свој рад. Нажалост, не раде сви факултети, наставници и сарадници. По ком основу да добијају плату? Заврнуте су финансијске славине за материјалне трошкове високошколских институција које не раде. Оспособите их да раде, стићи ће новац. Понављам по ко зна који пут, једва чекам да добијем кредибилну информацију да факултети раде и да сви наставници и сарадници добију новац за свој рад. Разуме се ако се реално догоди и верификује надокнада наставе, биће исплаћено све што, због изостанка активне наставе, није исплаћено у претходном периоду. Дакле, политика „чистих рачуна” између финансијера и пружаоца услуге. Ванредних инспекцијских надзора не би било да је ситуација на факултетима регуларна. Није држава одлучила да блокира универзитете које је основала и које финансира, него група професора и студената, наводно позивајући се на пад настрешнице и наводно због пијетета према жртвама. У међувремену, пијетет према жртвама се претворио у перформанс политику са елементима карневала, ритуалне пропаганде и политичког секташења уз неизбежну кенсел културу. Шта је ту држава крива што неко не ради на факултетима оно што треба да ради, него се бави политиком.

Када су студентски пленуми обнародовали захтев да се „моментално распусти Народна скупштина и распишу ванредни парламентарни избори”, да ли је требало да моментално прекину блокаде, будући да факултети не смеју бити попришта политичког организовања и деловања? 

Како да кажу студентима да престану с политичким деловањем они који их на политичко деловање инспиришу и подстичу? Ти људи политички паразитирају на симболичком значењу и значају студента као омиљене друштвене групе у политичким превирањима. Да их заиста интересују студенти не би правили од студентских демонстрација платформу за генералне штрајкове два пута. Захтев за изборима је пар екселанс политички. Дакле, није ово прича само о студентима и њиховом бунту. Неко жели власт и спреман је да се до последњег атома студентске енергије бори да би дошао до привилегија власти и статуса моћи.

Када је пред децембарске изборе 2023. године подршку владајућој странци у нашој држави потписало више од 2.000 успешних људи, међу којима и пет ректора државних универзитета у Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Новом Пазару и приштинског са седиштем у Косовској Митровици, то је било за понос. Шта је у формалном смислу спорно у томе што је Владан Ђокић, ректор УБ, потписао сагласност да се његово име евентуално нађе на фамозној студентској листи за изборе који нису расписани, а сва је прилика неће их ни бити пре времена?

Не бих господина Ђокића коментарисао.

Када ће бити расписан конкурс за упис будућих студената? 

Да би се на факултетима расписао конкурс морамо знати када је завршетак школске године. Конкурс је могуће расписати четири месеца пре завршетка школске године. Имајући у виду да скоро седам месеци факултети не раде у пуном капацитету, не знамо када ће се завршити школска година, самим тим ни датум уписа. Да би се то знало, потребно је да се надокнади настава, тачније да се заврше све наставне активности и неке од испитних. Датум уписа зависиће од динамике реализације наставе и испитних рокова, а она неће бити иста на свим факултетима. Нису сви кренули са надокнадом истовремено. Различити факултети имају различите планове и механизме надокнаде, јер имају и различите типове наставе. Код теоријске је лакше надокнадити пропуштено, код практичне је то много теже. Сигурно је да ће бити измене универзитетског календара, министарство је спремно да понуди своје услуге свим универзитетима Србије и стручно упутство за реализацију уписа. Пропуштенa настава мора да се надокнади, а држава свакако неће насеsти на било какве трикове, попут самопроглашених илегалних штрајкова или маштарија о мировању године и статуса студената без стварног покрића.

Помињали сте да је упис бруцоша могућ тек у новембру, на УБ кажу да би први уписни рок могли да спроведу већ у другој половини јула.

Све они могу. Они би да добију претплату за следећу школску годину, да не би имали проблем са финансирањем универзитета, то јест да се мало иронично нашалим, претплату за репризу овога што су урадили сада. Ту имате скупину људи који живе у фантазми о некаквој револуцији посредством универзитета. Блокадери различитих политичких „боја” никако да схвате да је универзитет једнако озбиљан посао као политика, само што има другачије захтеве, заплет и епилог него политика.

Да ли су реално изводљиви предлози да се бруцоши уписују без пријемног испита на факултетима који су за то заинтересовани, а студенти на наредне године студија без услова? 

Студије су се уписивале без пријемног у време НАТО агресије. Онлајн настава подсећа на доба вируса корона. Зашто прибегавамо решењима која су еквивалентна овим двема ситуацијама којe су биле више него критичне. Не улази се на универзитет како хоћете, него кад се достигне одређени праг знања. Не може свако и не треба свако да студира. Пречице које предлажу садашње универзитетске власти скривалице су од одговорности. Какав упис без пријемног? На шта то личи? Кад нешто тако цинично предлаже, ко се поиграва са институцијом земље која постоји више од 200 година и залог је боље будућности генерација које долазе? Е, због тога сам се нашао на овом месту, да бих такве који то раде демистификовао и у јавности суочио са апсурдношћу и злонамерношћу њихових ставова. Због тога сам и добио оно што сам добио на почетку, али не одустајем. Нисам министар освете, министар сам просвете, али ћу просвету ставити на здраве основе ма колико ме политички и лично то коштало. 

Неизвесно је када ће се одржати пријемни и упис, шта ће бити са студентским смештајем, стипендијама, кредитима. Потпуна је конфузија, а у јавности се подгрева прича да држава намерава да мења Закон о високом образовању и жели да доведе стране универзитете.

Ко прави ту конфузију? Колико пута сте из овог министарства чули апел да се факултети врате у регуларне токове? Па и после линча који сам доживео у Скупштини Србије, 15. априла, отишао сам у фамозни „Ћациленд”, симбол деце која желе да уче, и рекао: ђаци у клупе, студенти у амфитеатре. Немам ништа против студената који су у блокади. Све студенте третирам једнако и за све имам исту поруку – вратите се да учите, има времена за политику. Чули смо и поруку студената који су се побунили, и још озбиљније бисмо их третирали да није међу њима и оних који су мирођија у свакој чорби, који динстају и крчкају, који хоће да воде политику преко студентских плећа. Ту је проблем. Проблем је што ректор УБ, који је на ту позицију дошао захваљујући подршци ове власти, нема храбрости да направи странку. Политику треба одвојити од универзитета, а универзитет треба препустити пре свега настави, а онда и науци. Што се тиче доласка страних универзитета, да ли је боље да постоји конкуренција или монопол у високом образовању? Што је проблем да се појаве страни универзитети које ће наши од националног и историјског значаја да надмаше у тржишној утакмици?

Из академског угла није спорна конкуренција, него акредитација страних универзитета који би код нас пословали ван правила која важе за овдашње државне и приватне.

По истим акредитационим стандардима, због овога што се дешава, уколико се настави агонија београдског и других универзитета, губитак акредитације је загарантован.

Да ли се са важећим акредитацијама факултета коси и уредба којом је број радних сати универзитетских наставника прераспоређен тако да се у четрдесеточасновној радној недељи наставом баве 35, а науком пет сати, односно да се науком баве само један сат дневно?

Имам утисак да се неки не баве науком ни сат времена дневно, колико та уредба даје. Сматрам да однос између наставе и науке треба да буде 70 према 30 у корист наставе на универзитету, јер факултети су образовно-научне институције, што значи да је фокус на настави. Научни институти су места за стицање и проширивање научних знања и треба радити, као што се и ради, на продуктивној вези између науке и наставе. У том контексту ми морамо да чувамо наш универзитет, али прво и да га преуредимо и мислим да је то најважнија порука у овој причи.

Јесмо ли дошли дотле да део студента штрајкује глађу да би настава била успостављена на факултетима, што најављују академци стационирани у Пионирском парку. 

Сама идеја да нека деца желе тако радикално да оду у домену свог социјалног ангажмана показује колико је делу студентске популације више мука од тога што су потцењени и избрисани из универзитетског живота. Њихово је право да штрајкују глађу, али ћу покушати да ух убедим да то не раде, јер мислим да нема потребе за тим, да ћемо се пре или касније договорити за то да они остваре своје право да уче. Они који сада мисле да факултете треба да користе као платформу за политичко деловање уништавају универзитетски живот и то је гласна мањина, као што је и у „Ћациленду” мањина у односу на укупан број студената. Највећи број студената је у некој врсти конфузије, не иду нигде, не раде ништа, чекају да све ово прође. А посебно велики изазов ће бити реадаптација, не само студената него и наставника.