Свети Сава поново међу нама

Двадесет девети мај 2025. године. Спасовдан. Устао сам у пет ујутро да довршим припрему седнице Уставног суда која почиње у 11 часова. У 8.20 морам да будем у Земуну, на Студију Б. У редовним околностима судија Уставног суда треба крајње рестриктивно да се појављује у медијима. Моји медијски наступи су све супротно од тога. Истина, и околности у друштву више од пола године су све супротно од редовних. Требало је да у 13 часова будем на свечаности поводом Дана Факултета за дипломатију и безбедност. Нажалост, или на срећу, како се узме, нисам стигао. Нажалост, јер сам почаствован предлогом да се обратим на почетку скупа. На срећу, јер је тог дана у суду вођена квалитетна расправа и донето је, по мом уверењу, неколико добрих одлука.

Стога ми није тешко пало што сам морао да одложим гостовање на Јуроњузу код некадашње студенткиње. Нажалост, или на срећу, опет како се узме, моји ранији студенти изгледа да ме више разумеју, да не кажем поштују, него садашњи. Додуше, овогодишња генерација студената неће ни имати прилику да ме упозна као предавача, јер, „хибридна” настава, шта год то тачно значило, с којом почињемо 2. јуна, једно сигурно не подразумева – предавања у чувеној „Петици”, амфитеатру „Радомир Лукић”. Овог пута сигурно нећу доживети сусрет с раскошном младошћу која двоструко опија: прво, вером у просветитељску мисију међу бруцошима који су, како се некад сматрало без имало потцењивања, а с вишком љубави, „неисписана књига” (tabula rasa – ми анахрони професори права волимо каткад да употребимо по коју латинску фразу) и друго, илузијом о „вечној младости” или барем повременој регенерацији међу најмлађим студентима. Неће бити ни мајске „грознице” пред јунски рок, јер јунски рок, ако га уопште буде – „ако пленум дозволи”, неће бити у јуну. А мај у августу или у септембру и јун у септембру или октобру, илузија је скоро попут моје да у педесетој још имам тридесет (кад сам почео да држим наставу и испитујем). Да не говорим о легендарном пријемном испиту, који се традиционално одржава 28. јуна, на Видовдан, кад узаври зграда, а трг испред ње буде преплављен родитељима који дрхтаво ишчекују децу и траже „везу” да преко неког професора (признајем, неретко сам то био и ја – и за знане и за незнане) сазнају прелиминарне резултате. Биће пријемног испита и ове године, али кад „неки судија одсвира крај”. Изгледа само да више нико није сигуран ко је судија и да ли ће и на који начин „одсвирати крај”. Питање је и када ће се, где и по чијим правилима играти и „следећа утакмица”. Оптимистична прогноза је да би то могло да буде негде око Светог Луке (31. октобра) или бар око Митровдана (8. новембра). У време када се „сенке крате”, а новембар враћа сећање на онај „проклети” прошлогодишњи, требало би, уз химну „Гаудеамус игитур”, академски радосно да започнемо нову школску годину.

Питам се само који је то легитимни циљ или интерес вредан оваквог сценарија. Да ли ико разуман и добронамеран – јер младост је често добронамерна, а ретко разумна, па је самим тим, највећим делом, аутоматски аболирана (без потребе да се обраћа председнику републике) – може да помисли да се боља будућност и савршенији друштвени поредак граде на развалинама добрих (академских) традиција и обичаја? Оних који су младе људе, без обзира на политичку или било коју другу различитост, окупљали у радости првих оцена у јунском року, усхићености због положеног пријемног испита с пола бода више од првог испод „црте” који је остао без буџета, еуфорије због „очишћене” године крајем јуна која обезбеђује продужене ферије, као и треперавог узбуђења новог октобарског почетка студентске младежи која занесено аплаудира хору „Обилић” и песми „Ово је Србија”.

Спасовдан у предвечерје, уместо у литији или макар гледајући је на телевизији, провео сам, а где бих него на телевизији. Ако ми је за скромну утеху, рекао бих да емисија „Није српски ћутати” јесте била добар приказ оне моје праве стране – професорски дистанциране од тривијалности хаотичне политичке свакодневице. Изможден од одговорности за сваку (не)одмерену јавну реч, крајичком слуха успео сам да ухватим, захваљујући мојој Смиљи, најважнију вест тог дана – рука Светог Саве стигла је у храм на Врачару.

*

Тридесет први мај, негде око подне. Стојим у реду да се поклоним руци нашег духовног праоца, утемељивача српске школе и образовања, наше цркве и државе. Свети Сава је творац и вечни чувар верског, културног, политичког и националног идентитета српског народа. Нисмо Савиндан обележили ове године како ред налаже – на државним факултетима нигде, а у школама понегде. Ништа нам ове године није ишло по реду. И још не иде. Свуда привиди. И једна истина. Дечак плавушан, можда предшколског узраста, стоји иза мене у реду с оцем. Отац му одговара на прегршт питања. Уживам у „неовлашћеном прислушкивању” њиховог разговора. Можда и стога што ми недостају слични које сам водио с мојим Богданом, којих нема већ три и по године од када сам отишао од његове мајке (у глави једанаестогодишњег дечака то још значи да је отац „напустио” њега). Поклањам се моштима, али пажњу и даље одвлачи живописни разговор оца и сина. Чини ми се да му у једном тренутку отац каже да не мора да приђе скроз близу. Малишан без зазора прилази и љуби заштитно стакло изнад руке светитеља. Чујем оца који је поносан због достојанственог и зрелог поступка свог малишана. И док размењујем неколико реченица с протојерејом који стоји поред, схватам да је малиша дао одговор који нисам имао.

Нема разлога да бринем(о). Док је таквих дечака и родитеља поредак неће бити нарушен, а то значи да ће ауторитет ванвременских националних вредности бити сачуван. Оснажен тим духовним оптимизмом припремам сажетке предавања за онлајн платформу, чекам моје студенте „да одсвирају крај”, да што пре закажемо испитни рок и надокнадимо пропуштено.

*Професор Правног факултета у Београду