Бугарин може све

Приједор – Када је педесетих година протеклог века Крста Пенчев из Димитровграда, звани Бугарин, добио вест да ће војни рок служити у Бањалуци, ни сањао није да ће цео живот ту остати. Рођен је пре 76 година у Пернику, у Бугарској, а сећања сежу и до села Праче, места у коме су остали његови најближи.

– Имао сам родитеље, брата и сестру. На жалост, они више нису међу живима, али и даље сам у контакту са породицом у родном крају, казује Крста и подсећа на сплет догађаја које је одредила судбина. Након војске чврсто је одлучио да упути захтев тадашњим властима да остане у Босни, где се потом запослио као просветни радник и ту зарадио пензију.

– Ништа лепше у животу није могло да ми се деси. Селио сам се из школе у школу јер је у то доба било много неписмених, сећа се Пенчев и вели да је на почетку службовања у месту Брестово, на тромеђи Прњавора, Добоја и Дервенте, учио 120 ђака. Ту је срео и прву љубав, Рускињу Ирену са којом је касније склопио брак и добио кћерку. Игром судбине, Крста ће, касније, након Иренине смрти, срести Браниславу, данашњу супругу, и са њоме стећи две кћерке и унучад.

Мало ко у Приједору није чуо за овог човека, ситне грађе, али богатог духа. Он је универзалац, право „позитивно чудо”. Имао је још као млад, наводи, дара за технику и музику и свира много инструмента. Дуго је био члан приједорског Културно-уметничког друштва „Др Младен Стојановић”, члан стрељачке секције, глумац у приједорском позоришту, добровољни давалац крви, бави се и резбарењем, прикупљањем лековитог биља, пољопривредом, сточарством, скоковима увис и даљ, хипнозом... Крста је раних педесетих, док је радио са децом, од сигурног утапања спасао две девојке.

Пенчев је један од најпознатијих маратонаца у овом крају. Ниједна улична трка у граду на Сани не може проћи а да Крста, без обзира на године, не учествује и обавезно узме неку од медаља.

– Трчање је моја велика љубав. Тиме се бавим од малих ногу па и дан-данас, каже и показује признања и медаље освојене на маратонима, у доба ране младости, у Бугарској, потом на балканијадама, са којих је увек доносио по неко од признања.

Крста нема један бубрег, а пре неколико месеци је доживео тешку саобраћајну несрећу из које је изашао са двадесетак ломова. Међутим, његов богати дух га не напушта. Ако није на бициклу онда трчкара и не прође дан а да се не припрема за нова такмичења. Верује да енергију коју поседује, позитиван однос према животу и људима црпи из гена јер су, казује и његови преци такви били. Није занемарљив податак да је његов деда по мајци живео чак 116, бака 114, а мајка 103 године.

Крста каже да у Поткозарју остаје јер је ту, наглашава, провео најлепше дане живота, упознао многе људе али и научио најчистију граматику и изворни српски језик.