Ципеле с душом

Кад упознајеш човека, прво му погледаш у очи, па – у ципеле, тако се говорило некада, док су испред улаза у сваку кућу постојали метални стругачи блата, док су даме и господа своје блиставе салонке штитили гамашнама, а улични чистачи обуће, наоружани читавим арсеналом четки, крпа и ималина, брижљиво опслуживали редовне муштерије.

Да ли и ви имате обичај да процењујете саговорника на основу ципела које носи? Не? А требало би. Психолози сматрају да се на основу њих може много тога закључити о нечијем карактеру. Практичне, удобне, квалитетне и добро одржаване, рецимо, сведоче о стабилној, одговорној и поузданој особи. Ако су скупе, али је модел застарео, власник је вероватно конзервативан, неспреман на промене, а ако су сувише упадљиве, наметљив је или несигуран у себе.

Какве ћете, дакле, одабрати: класичне или модерне, јевтине или фирмиране, једноставне или елегантне? А можете да следите и пример Јелене Ђорђевић-Поповић из Београда: она обичне кожне, једнобојне ципеле са платформама, мокасине, спенсерице и глатке чизме сама украшава – причама о својим пријатељима и познаницима. У складу са тим, сваки пар – након што је исписан или осликан специјалним водоотпорним бојама које, углавном, стижу из Италије и Немачке – добија и име: „Дођи себи док још имаш коме“ , „Сви моји обожаватељи“… На једнима пише: „Не читаш новине? Не читаш књигу? Читај са ципела, оне могу бити речите. Ако не читаш баш ништа, ово је напредак!“

(/slika2)На Јелениним ципелама су људска лица и геометријски облици; пар белих дамских ортопедских ципела и одговарајућа ташна украшени су призорима са београдских улица и исписани графитима; на црним чизмицама је цртеж расцветане баште… Свако ово мало уметничко дело је намењено одређеној особи, одражава личност онога ко их носи (ауторка зато одбија да ради на велико), свако је уникат и свако има јасну употребну вредност.

Рукотворине потписане иницијалима Ј. Ђ. П нису прављене за галерије, већ – за улице. Њен изложбени простор су београдски и париски булевари, тргови Стокхолма, Штутгарта и Сиднеја и сва она друга блиска и далека места до којих ће доходати на ногама својих храбрих власника. Јер, руку на срце, потребна је не само маштовитост, већ и одважност да у овако необичној обући изађете у јавност.

– Где год да се појаве, изазивају пажњу. Један младић у тролејбусу је, дуго „ишчитавајући“ ципеле које сам осликала за своју колегиницу, с осмехом изјавио да му је то улепшало дан. На пријему у Дипломатском клубу очарале су познату страну уметницу која ме је уверавала да бих се с њима прославила и обогатила на Западу. Али то ме не занима. Волим свој посао телевизијске новинарке на РТС-у, задовољна сам што могу у свом импровизованом атељеу у стану на Коњарнику да сликам по кожи, радо се одазивам кад ме мој друг Пеђа Ђорђевић (студио „Loudworks“) позове да у синхронизацији Дизнијевих цртаних филмова који се емитују на РТС-у глумим Мини, као што сам раније учествовала у Индексовом радио позоришту. И, изнад свега, уживам у љубави и разумевању свог супруга и своје две дивне, паметне ћерке – каже Јелена.

Наша ведра саговорница, која уз Наташу (14 година) и Ану (10 година) пре изгледа као њихова старија сестра, него као мама – можда захваљујући и некадашњим тренинзима атлетике и пливања – са носталгијом прича о својим новинарским почецима на ТВ Политика 1989. године, са поносом се сећа првих емисија кад је 1993. прешла на РТС (емисија „Ипак се окреће“), али очи јој најјаче засијају кад помене свог покојног оца.

– Говорио ми је да је највећи грех у животу да човек угуши таленат који му је Бог дао. Зато сам, после толиких година у новинарству, одлучила да најзад употребим четкице које су ме одавно жељно чекале, још откад сам завршила вишу школу ликовних и примењених уметности.

(/slika3)А за осликавање ципела сам се одлучила случајно, кад ми је брат из иностранства донео пар дивних ципела које су, авај, имале једну флеку. Око те мрље је настала моја прва „слика на кожи“. Онда ме је другарица замолила да на њеним ципелама нацртам Нови Београд, са све вешом који се суши између балкона. У међувремену сам исцртала и друге београдске призоре и, могу да се похвалим, моје су „фасаде“ постојаније од градских – са смешком примећује Јелена.

Било је, наравно, и колегиница које су се дивиле њеним шареним ципелама – све док нису сазнале да је аутор она сама, а не неки чувени светски дизајнер. Између оригиналности и бренда, определиле су се за ово друго. Таквима, међутим, Јеленине маштовите „ципеле с душом“ и нису намењене.

А. М.