И песничке сузе чисте очи

ФИЗИОЛОГИЈА
Песници ће последњи поверовати (и то је добро) да су у сваку сузу умешани закони физике, а не разнежено или растужено човеково срце.

Цела површински слој ока се промени сваки пут када се трепне; за четвртинку секунде прелије га течност односећи све што је сакупила и остављајући нови премаз. Иако то на први поглед изгледа просто, збивања су поприлично сложена.

Ослањајући се на математичке обрасце, научници са Универзитета Делавер (САД) тек су недавно на рачунару дочарали шта се заиста збива. С којих разлога су се, уопште, упустили у овај подухват?

Зато што је то веома променљива појава или, сувопарним језиком, високодинамичан систем. Уколико докуче како се образује танушна превлака, научиће како успешно да излече исушене очи. Шта су то запазили?

Сузе се сливају и средином а не само ивицом очне јабучице, како се доскора претпостављало. Површински нанос већином чини вода и служи да заштити орган вида од натруха прашине и других загађивача из ваздуха. Уобичајено се одржава у постојаном обиму све док се не излију нове сузе из жлезда у крајичцима очију близу слепоочница одводећи сувишну течност кроз нос.

Теку и средином

Кад год се жмирне, заштитни слој се обнови. Сликовито речено: као да сте прешли четкицом за бојење умоченом у боју.

Ако смо тужни, или нам је хладно, или сецкамо лук, течност очас преплави очи оптерећујући површину јабучице. Већина зналаца је замишљала да сузе остају на ивицама, где је нанос најдебљи. У новом опонашању, које је урачунало лепљивост за подлогу, површинско напрезање и силу привлачења (гравитација), истраживачи су уочили да поједине преваљују краћи пут пролазећи средином ока, иако је највећа количина и даље текла по ободу.

Налази су, чини се, у сагласју с мерењима јачине вида (оптометрика) на Универзитету Охајо, изведеним на добровољцу који је шест минута држао отворене очи! Али потребно је још опитних доказа да би се поткрепили делаверски прорачуни.

А зашто не опажамо властито жмиркање?

Једноставно, зато што промакне и нашем мозгу. Трагање за одгонетањем необичне загонетке отпочело је још осамдесетих година прошлог века, када су научници открили да визуелна осетљивост почне да опада управо пре што трепнемо. Али остала је тајна шта се збива у замршеном живчаном колоплету у глави.

Испитаницима су у уста убацили малена светлећа стаклена (отптичка) влакна до самих непца и светлосни зрак уперили ка мрежњачи (ретина) која, иначе, то опажа. Ставили су им заштитне наочаре да би предупредили спољашњу светлост. Када би трепнули, количина светлости која је стизала у мрежњачу није се променила. За то време справом за тзв. функционалну магнетску резонанцу снимали су мозак. У току жмиркања збивања у подручју које се одазива на видне подражаје била су заташкана.

Обојени прозори

Вероватно је то нервна смицалица да предупреди мозак да буде свестан чишћења очне јабучице, због чега зеница начас урони у таму.

Очи су наши прозори у спољни свет, иако су их психолози одавно прозвали „прозорима душе”, у чему су имали изобилну подршку поета. Научници сада сматрају да се накратко може завирити у унутарње мисли и осећања. Као људске нема већина мајмуна: обојене дужице (ирис) на белој позадини оивичују црне зенице. Скорашња претпоставка објашњава да су толико уочљиве црте настале да би потпомогле да једни у друге гледамо док се споразумевамо или сарађујемо на ма којем послу који изискује блискост.

У Институту Макс Планк за еволуциону антропологију (Немачка) посматрали су шта чине младунци људи (40) и великих мајмуна (19). Први су кудикамо чешће пратили кретање очију извођача огледа, други су то радили једино када је он померао главу. Истраживање је показало да су велики мајмуни више заокупљени главом него очима настојећи да запазе у шта се зури, људи се више поуздају у праћење покрета очију.

А шта је дотични све изводио?

Прво, затворених очију је подизао главу ка таваници; друго, држао је главу укочено гледајући нагоре; треће, посматрајући горе померао је и главу и очи и, четврто, није мрдао главу док је гледао испред себе.