Политичар из пројектног бироа

Београђанин Раде Обрадовић први пут је у посланичку клупу сео 2004. године, као кадар Демократске странке Србије, и у том сазиву био је, као што је и у овом садашњем, потпредседник Народне скупштине Србије. Не председава често седницама, због великог ангажовања на другим пословима у парламенту, али председавање му, како кажу посланици, иде "од руке" – уме да буде толерантан, али и да, без велике драме и коментара, прекине седницу уколико она крене погрешним током. Он сам сматра да посланици, без обзира на то из које су странке, треба и могу све да реше дијалогом, аргументима, а не увредама и да би боља комуникација међу свима помогла да се много брже решавају проблеми у држави.

Обрадовић је рођен у јуну 1966. године у Земуну, родитељи су му сада пензионери, а отац је пре тога радни век провео у фабрици, док је мајка била потпуно посвећена њему и две године млађем брату. Одрастао је у Земуну у кући коју су његови родитељи сами саградили. "То је било лепо, јер смо имали двориште, где нам је долазило друштво, било је доста дрвећа и могућности за игру."

Родитељи су, међутим, имали мали проблем, јер је, прича Обрадовић, брат, поред нашег пса, стално доводио кући псе луталице, којих је у Земуну било пуно... Док је одрастао чинило му се да су родитељи строги, сада зна да су се само трудили "да буду праведни и да нам усаде неке принципе који су важни у животу". Учили су их да свако има неку обавезу, па је њихова била да на сваких десетак дана одлазе у библиотеку по књиге, касније је то "постало задовољство, јер смо волели да читамо".

Док је ишао у основну школу био је члан разних школских секција, мада је највише волео ликовну, па је на једном конкурсу Народног музеја освојио прву награду за своју слику, "која је остала у музеју". Желео је да оде на Ликовну академију, али је, како каже, превладао практичан дух, одлучио се за грађевинско-техничку школу. Прича да га је пројектовање заинтересовало рано, јер је "са нама живео ујак, који се тиме бавио". После средње школе уписао је Грађевински факултет у Београду, где је и дипломирао.

Рано је, каже, почео да зарађује свој новац – "брат и ја смо радили преко омладинске задруге још почетком средње школе, потом сам конкурисао и добио стипендију од ’Енергопројекта’, а стипендирали су ме и на факултету". Први посао, међутим, добио је на факултету, желео је да се бави науком, али је, због одличних услова које му је понудио "Енергопројект" напустио факултет. Није се покајао. Прича да је почео да ради у тиму врхунских инжењера, од којих су неки касније отишли у велике светске фирме. "Ту сам стекао велико искуство и имао прилику да радим велике пројекте, а међу првима санацију бране у Бајиној Башти". Касније је искуство стицао у иностранству, у Русији, Грчкој, Турској... Имао је прилику да ради у једном граду у Татарској Републици, у Русији, ког нема на карти, где нема ни хотела. "Тако смо ја и двојица радника месец и по дана становали у болници, после смо нашли стан, али су нас мештани упозорили да никако ноћу не отварамо врата, јер је била изузетно висока стопа криминала." Свугде где је радио, трудио се да упозна људе, њихову културу, језик...

Из "пројектног бироа" у активну политику је ушао 2000. године. У то време радио је у Турској, имао понуду за посао у Бразилу и Немачкој, али је одлучио да прихвати позив и учествује у променама у својој земљи, "зато што сам желео да  живим у својој земљи, никад нисам планирао да заувек одем у иностранство". Није се ни због ове одлуке покајао, а што се пројектовања тиче "стално, док говорим, или седим, држим оловку и нешто ’скицирам’".

Своју супругу је упознао док је радио на факултету и она му је, каже, одувек велика подршка. Она је биолог, такође је радила, на факултету, али је почела да преводи са енглеског и данас се бави преводилаштвом – преводи законе. Имају сина Михаила, који иде у други разред основне школе, и кћерку Софију, којој је годину и по дана. Михаило, понекад, има примедбе на очево одсуство, али "трудим се да нађем времена за децу, па нас двојица мало играмо кошарку и шах, који је он научио од мајчиног оца, а ја сад уз њега обнављам знање". Недостаје му време и за читање, а воли, пре свега, да чита и скупља историјске књиге – "зато што се све ствари кроз историју понављају и увек можете много да научите бавећи се историјом". Воли да оде у биоскоп, јер се "филмови праве за биоскоп", повремено у позориште и с пријатељима у ресторан... Због политике је остао без неколико пријатеља, и то не разуме, јер, "ја мислим да то што имамо различите ставове по неким питањима није разлог да се не дружимо, па ни у породици немају сви исто мишљење, али различити су људи".