Нај­ма­сов­ни­ји свад­бе­ни плес на све­ту

Ка­њи­жа – Ле­по­та и чу­до при­ро­де мо­жда се нај­леп­ше при­ка­зу­ју у за­ди­вљу­ју­ћем фе­но­ме­ну цве­та­ња Ти­се, ка­да ми­ли­о­ни ин­се­ка­та на­зва­ни ти­ски цвет сва­ке го­ди­не у ју­ну из­ле­ћу из ре­ке и сво­јим свад­бе­ним пле­сом, ле­том па­ре­ња, ни­ко­га не оста­вља­ју рав­но­ду­шним. Услед ки­шо­ви­тог ма­ја, Ти­са је ове го­ди­не про­цве­та­ла де­сет да­на ка­сни­је не­го ла­не.

Је­дин­стве­ни при­род­ни фе­но­мен на­стао је кад и са­ми ин­сек­ти, пре ви­ше од 300 ми­ли­о­на го­ди­на, а мо­же да се до­жи­ви са­мо на Ти­си код Ка­њи­же, Но­вог Кне­жев­ца и Но­вог Бе­че­ја, док је у све­ту ка­рак­те­ри­сти­чан за ре­ку Јанг­це­кјанг.

– На ре­ци Јанг­це­кјанг ни­је иста вр­ста ти­ског цве­та као ов­де. Цве­та­ње Ти­се нај­леп­ше је и нај­ма­сов­ни­је у Ка­њи­жи. Ове го­ди­не Ти­са је про­цве­та­ла ка­сни­је, јер је тем­пе­ра­ту­ра во­де у ма­ју би­ла ис­под 20 сте­пе­ни, док смо ла­не има­ли лет­њу же­гу у истом пе­ри­о­ду, па су та­да већ по­чет­ком ју­на усло­ви би­ли иде­ал­ни за цве­та­ње – ка­же за „По­ли­ти­ку” Јо­жеф Гер­гељ, би­о­лог ор­ни­то­лог из Сен­те.

То­ком пет-шест да­на ин­сек­ти ко­ји три го­ди­не жи­ве у му­љу на дну Ти­се из­ла­зе на по­вр­ши­ну, ства­ра­ју­ћи пре­ди­ван при­зор из­над ре­ке док из­во­де свој лет па­ре­ња. По­сле сат и по вре­ме­на сва­ки при­ме­рак уги­не. Нај­пре муж­ја­ци, а по­сле по­ла­га­ња ја­ја и жен­ке.

– Ка­да поч­не ро­је­ње, по­под­не се по­ја­вљу­ју са­мо му­шке је­дин­ке, ко­је ви­ди­мо пр­ва три да­на. При­ро­да је та­ко на­пра­ви­ла да жр­тву­је ми­ли­о­не муж­ја­ка ко­ји су плен пти­ца­ма, гра­бљи­ви­ца­ма и ри­ба­ма. Та­да на­сту­па­ју жен­ске је­дин­ке и мир­но мо­же да се од­ви­ја свад­бе­ни плес или лет, ка­ко се на­зи­ва. Муж­ја­ци има­ју осо­би­ну да кад из­ла­зе из во­де, пре­ла­зе на ди­са­ње из ат­мос­фе­ре и по­след­њи лар­ве­ни об­лик оста­вља­ју та­ко што се на оба­ли за­ка­че на биљ­ке или не­ки пред­мет, чам­це, чак и на љу­де. Ту се за ми­нут још јед­ном пре­сву­ку и тек он­да до­би­ја­ју пра­ви об­лик. Ка­да обу­ку но­ву „ко­шу­љу”, вра­ћа­ју се на по­вр­ши­ну Ти­се да тра­же жен­ке. Сва­ка од њих по­ло­жи из­ме­ђу 5.000 и 6.000 опло­ђе­них ја­ја, од ко­јих на­ста­ју сле­де­ће ге­не­ра­ци­је – об­ја­шња­ва Гер­гељ.

Ста­ри ала­си, ме­ђу ко­ји­ма је и Ду­шан Ра­кић (78) из Ка­њи­же, све­до­ци су овог ве­ле­леп­ног при­зо­ра го­ди­на­ма уна­зад.

– Зад­њих де­се­так го­ди­на цве­та­ње Ти­се је за­и­ста пре­ле­по. Још три-че­ти­ри да­на оче­ку­је­мо да при­зор бу­де мно­го леп. Ро­ђен сам ов­де и без Ти­се не бих мо­гао да жи­вим – ка­же нам Ра­кић.

Нео­пи­сив осе­ћај ми­ра ко­ји ре­ка ну­ди, али и цве­та­ње Ти­се, при­вла­че број­не ту­ри­сте свих ге­не­ра­ци­ја. Мно­ги од њих пр­ви пут су ви­де­ли овај при­род­ни фе­но­мен.

– Пр­ви пут сам у Ка­њи­жи и оду­ше­вље­на сам оним што сам ви­де­ла. Ме­шта­ни су ми ре­кли да ће тек за ко­ји дан цве­та­ње Ти­се до­сти­ћи свој мак­си­мум, ка­да се на по­вр­ши­ни ре­ке ство­ри пре­див­на мре­жа ко­ју ин­сек­ти фор­ми­ра­ју. Са­зна­ла сам и да је ти­ски цвет за­шти­ће­на, пра­ста­ра жи­во­тињ­ска фор­ма – ка­же Сне­жа­на Удиц­ки из Вр­шца.

Нај­ма­сов­ни­ји свад­бе­ни лет од­ви­ја се у пред­ве­чер­је, из­ме­ђу 17.30 и 19.30 ча­со­ва. Ле­пр­ша­вих сви­лен­ка­стих кри­ла и окер жу­те бо­је те­ла, ти­ски цвет пред­ста­вља нај­круп­ни­је јед­но­днев­ни­це ду­гач­ке око 10 цен­ти­ме­та­ра. За­ни­мљи­во је да му­шке је­дин­ке, ко­јих је де­се­то­стру­ко ви­ше, има­ју ду­пло ве­ће цр­не очи од жен­ки ка­ко би их лак­ше ло­ци­ра­ли и за­и­гра­ли је­дин­стве­ни свад­бе­ни плес на по­вр­ши­ни ре­ке. При­зор је то од ко­јег ни­ко не оста­не рав­но­ду­шан. Мно­ги се вра­ћа­ју на­ред­не го­ди­не, јер кад јед­ном ви­ди­те љу­бав­ну жр­тву ра­ди про­ду­жет­ка вр­сте, та љу­бав ни­ка­да не уга­сне.