Студирање као породична традиција

Типичан студент у Србији потиче из високообразоване породице, завршио је гимназију, студира друштвене науке или право, а издржавају га запослени родитељи. Према подацима Републичког завода за статистику Србије из школске 2006/07. године, око 65 одсто очева студената има високо образовање, свега 26 одсто средњу стручну спрему, а са основном школом има их само седам одсто. Није чудно да деца настављају стопама својих родитеља, али високообразовани очеви студената у ствари су мањина у друштву – високообразовани, додуше и мушкарци и жене, чине само седам одсто популације у Србији.

– У свету омладина из разноврсних и врло шароликих друштвених слојева долази на факултете, у Европи висок проценат младих, њих око 75 одсто, наставља студије, а код нас је то и даље везано за породичну традицију. Тако ће вероватно бити све док не буде јасно сагледиво шта нуде факултети, каква знања и вештине се тамо стичу, каква је перспектива, односно могућност запослења. Када се то буде знало, онај ко уписује факултет знаће шта уписује и неће морати да се ослања само на искуство својих родитеља – каже професор др Срђан Станковић, председник Националног савета за високо образовање.

Један од докумената који би требало да допринесе бољем сагледавању улоге факултета јесте и национални оквир квалификација, где је дефинисано какве вештине и знања се стичу на одређеном нивоу студија, дипломским, мастер и докторским.

– То је само почетак, а требало би урадити оквир квалификација за све степене образовања, да га разрађују универзитети и појединачне струке који би требало да се баве описом звања и знања које се стичу на одређеном факултету или студијском програму. Национална стратегија високог образовања донела би нам и одговоре на питања какви су нам стручњаци потребни, али у друштву које пролази кроз проблематичну транзицију тешко је сагледати потребе привреде и знати колико нам, на пример, инжењера треба – каже Станковић.

Наш саговорник сматра да се, ипак, нешто променило у односу факултета према друштву и да су они постали много отворенији и много приступачнији него раније. Све чешће се појављују на разним сајмовима образовања, а уз појаву многобројних приватних факултета доведени су у позицију да морају да се боре за тржиште.

– Можда се чини да то није довољно, али доста се ради на промоцији факултета, борба за студенте и код нас постаје све оштрија, као што је и у свету – рекао је Станковић.

Осим фамилијарног обрасца, који и није баш толико распрострањен у нашим породицама, у веку када високо образовање престаје да буде ствар елите и постаје све више потреба друштва, наши матуранти се при избору факултета највише руководе тиме – колико ће то да их кошта.

– Скоро две трећине посетилаца нашег сајта, које смо анкетирали у мају, јуну и јулу ове године, рекло је да је финансијски моменат важан или пресудан фактор при одлуци о упису, док је свега девет одсто одговорило да то не утиче на избор факултета. Више од половине посетилаца који су дали одговор су гимназијалци, 12 одсто њих су матуранти економских школа, око девет одсто медицинских и техничких, а остали су завршили неке друге средње школе – објашњава Бранислав Јовановић, из одељења за односе са јавношћу Компаније „Инфостуд”.

„Високо образовање у трећем миленијуму постаје као основна школа”, истиче професор др Чедомир Чупић, социолог и антрополог и професор на Факултету политичких наука, „али док не будемо имали државу и стабилно друштво то се код нас неће десити”.

– Мислим да ће тај тренд да факултете углавном уписују деца високообразованих трајати још дуго, све док не будемо имали стабилно друштво које брине о свим социјалним групама и у којем ће талентованима и свима који имају квалитет бити пружена шанса на факултетима каже Чупић.

који сматра да је лоше ако родитељи заврше факултет, а дете не заврши, јер је то питање развоја друштва.

На питање да ли смо ближи концепту где сви могу да студирају или оном у којем студирају само они који имају да плате и најталентованији, Чупић одговара да смо ми негде између.

– Они који мају новца могу да иду на приватне факултете, а они с мање пара труде се да упишу државне и боре се да буду на буџету, користе разне притиске да се повећа број студената који се школују о трошку државе смањивањем критеријума за упис. Немам ништа против већег броја факултета, али само ако они задрже квалитет, што код нас понекад није случај, па су неке факултетске дипломе обесмишљене и девалвиране – каже Чупић.