Техеранска свакодневница пред експлозију историје

Из Бе­о­гра­да сам 2. ју­на по­ле­тео ка Ис­тан­бу­лу, а ода­тле ка Те­хе­ра­ну, не слу­те­ћи да ћу на­ред­них не­ко­ли­ко да­на у том гра­ду про­ве­сти у јед­ном од нај­о­се­тљи­ви­јих тре­ну­та­ка за ту зе­мљу. То је бу­квал­но би­ло за­тиш­је пред бу­ру. Те­хе­ран, град с ви­ше од 10 ми­ли­о­на љу­ди, де­ло­вао је на пр­ви по­глед као и сва­ка дру­га азиј­ска ме­тро­по­ла. Гу­жва у са­о­бра­ћа­ју, на ба­за­ри­ма, то­плот­ни та­лас ко­ји ле­пи ко­шу­ље за ле­ђа. Љу­ди су при­ча­ли о сва­ко­дне­ви­ци, ин­фла­ци­ји, ску­по­ћи ме­са, обра­зо­ва­њу де­це, фуд­бал­ској ре­пре­зен­та­ци­ји. Иран­ци су би­ли љу­ба­зни, али опре­зни, по­себ­но пре­ма стран­ци­ма. Али иза те сва­ко­днев­не фа­са­де осе­ћа­ла се не­ка чуд­на не­де­фи­ни­са­на на­пе­тост, по­пут елек­трич­не стру­је што про­ла­зи кроз ва­здух пред олу­ју, ко­ја се за­и­ста и до­го­ди­ла све­га се­дам да­на по мом по­врат­ку у Бе­о­град.

У пр­вим да­ни­ма мог бо­рав­ка град је де­ло­вао уоби­ча­је­но, а са­о­бра­ћај као кон­тро­ли­са­ни ха­ос. Иран­ци твр­де да у са­о­бра­ћа­ју у Те­хе­ра­ну ва­жи прин­цип „пред­ност имам пр­во ја, па он­да онај ко је ја­чи, а за­тим онај ко мо­же да по­бег­не и про­ђе”. Али ис­под те по­вр­ши­не не­што је би­ло дру­га­чи­је. Све је би­ло спо­ри­је. Љу­ди су, чи­ни­ло се, гле­да­ли у те­ле­фо­не ви­ше не­го ина­че. Сва­ки дру­ги ло­кал имао је пор­тре­те Хо­ме­и­ни­ја и ге­не­ра­ла Су­леј­ма­ни­ја – као стал­ни под­сет­ник да се ге­о­по­ли­ти­ка не де­ша­ва не­где та­мо да­ле­ко, већ да жи­ви и ди­ше с на­ро­дом Ира­на.

У раз­го­во­ру с так­си­стом ко­ји ме во­зио ка хо­те­лу у ули­ци Та­ле­га­ни пи­тао сам га да ли су љу­ди за­бри­ну­ти због мо­гу­ћег су­ко­ба, ко­ји је тих да­на скром­но на­ја­вљи­ван у по­је­ди­ним аме­рич­ким ме­ди­ји­ма као „хи­по­те­тич­ки сце­на­рио”.

„Све је у бож­јим ру­ка­ма”, од­го­во­рио је, али је за­тим, го­то­во ша­па­том, до­дао: „Али овог пу­та не­што је­сте дру­га­чи­је.”

Иако је Иран го­ди­на­ма под за­пад­ним санк­ци­ја­ма, сва­ко­дне­ви­ца као да се ру­га то­ме. До­вољ­но је да се ви­ди ка­ко пут­нич­ки ави­о­ни не­мач­ких и аустриј­ских авио-ком­па­ни­ја ре­дов­но сле­ћу у Те­хе­ран, а на ра­фо­ви­ма про­дав­ни­ца сто­је „линт”, „мил­ка”, „то­бле­ро­не” и број­ни про­из­во­ди „Не­стлеа”, као да санк­ци­је не по­сто­је. Ин­те­ре­сант­но је и да је у Ира­ну во­да ску­пља од енер­ге­на­та, јер ли­тар ди­зе­ла та­мо ко­шта са­мо око три евро­цен­та.

На ули­ца­ма ни­је би­ло па­ни­ке, али је би­ло ви­ше по­ли­циј­ских па­тро­ла. Ис­пред не­ких др­жав­них ин­сти­ту­ци­ја ста­ја­ли су на­о­ру­жа­ни чу­ва­ри, а стра­ним но­ви­на­ри­ма, ка­ко сам ка­сни­је са­знао, све се ви­ше огра­ни­ча­вао сло­бо­дан при­ступ. Пла­ћа­ње кре­дит­ним кар­ти­ца­ма ко­је не из­да­ју иран­ске бан­ке ни­је би­ло мо­гу­ће. Ин­тер­нет је по­вре­ме­но не­ста­јао. Не­ке апли­ка­ци­је ни­су ра­ди­ле, а раз­го­во­ри пре­ко „Вај­бе­ра” или „Во­ца­па” би­ли су успо­ре­ни или чак пот­пу­но оне­мо­гу­ће­ни.

Имао сам нео­че­ки­ва­ну и исто­вре­ме­но по­тре­сну при­ли­ку да при­су­ству­јем го­во­ру вр­хов­ног ли­де­ра аја­то­ла­ха Али­ја Хам­не­и­ја. Обра­ћа­ње се до­го­ди­ло по­во­дом обе­ле­жа­ва­ња 36. го­ди­шњи­це смр­ти аја­то­ла­ха Хо­ме­и­ни­ја, осни­ва­ча Ислам­ске Ре­пу­бли­ке. До­га­ђај је одр­жан у ју­жној зо­ни Те­хе­ра­на, у ве­ли­ком ком­плек­су где се на­ла­зи ма­у­зо­леј Хо­ме­и­ни­ја, ме­сто ду­бо­ке сим­бо­ли­ке за иран­ску те­о­кра­ти­ју.

Хам­неи се обра­тио пред око 15.000 вер­ни­ка, а ми – не­ко­ли­ко стра­на­ца, ди­пло­мат­ски кор и но­ви­на­ри – би­ли смо сме­ште­ни у за­себ­ном де­лу ма­у­зо­ле­ја. У исто­риј­ском го­во­ру, ко­ји је тра­јао два и по са­та, не­дво­сми­сле­но је од­био све зах­те­ве САД да Иран об­у­ста­ви обо­га­ћи­ва­ње ура­ни­ју­ма: „При­мар­ни циљ Аме­ри­ке је да учи­ни Иран енер­гет­ски за­ви­сним од За­па­да. Наш од­го­вор Аме­ри­ци је ја­сан: они не мо­гу да учи­не ни­шта.”

Ово обра­ћа­ње је би­ло ви­ше од по­ли­тич­ке ре­то­ри­ке. Би­ло је то по­твр­ђи­ва­ње кур­са: не­ма по­врат­ка, не­ма ком­про­ми­са. Пре­го­ва­рач­ки про­цес ко­ји је са­да за­у­ста­вљен, пет рун­ди ин­ди­рект­них раз­го­во­ра са САД у Ма­ска­ту и Ри­му, ни­је дао опи­пљи­ве ре­зул­та­те. Иран је твр­до ре­шен да на­ста­ви свој ну­кле­ар­ни про­грам, сма­тра­ју­ћи га су­ве­ре­ним пра­вом, сим­бо­лом от­по­ра и ко­нач­но – ан­ти­гло­ба­ли­стич­ким од­го­во­ром.

Хам­неи је ис­та­као и да је ра­ђа­ње мул­ти­по­лар­но­сти ко­јој све­до­чи­мо да­нас от­по­че­ло још 1979. го­ди­не, и то, ка­ко твр­ди – ислам­ском ре­во­лу­ци­јом у Ира­ну. По ње­му, тај исто­риј­ски пре­о­крет ни­је био са­мо на­ци­о­нал­ни по­трес, већ и пр­ви зна­ча­јан уда­рац гло­бал­ној ар­хи­тек­ту­ри мо­ћи у до­ба хлад­но­ра­тов­ског ду­а­ли­зма. Иако се у том тре­нут­ку свет и да­ље на­ла­зио у чвр­стом сти­ску би­по­лар­не ло­ги­ке Ва­шинг­тон–Мо­сква, ре­во­лу­ци­ја у Те­хе­ра­ну по­ја­ви­ла се као аутен­ти­чан тре­ћи глас – ко­ји ни­је био ни за­пад­ни, ни ко­му­ни­стич­ки, већ ду­бо­ко уте­ме­љен у ло­кал­ној кул­ту­ри, ве­ри и иде­ји от­по­ра им­пе­ри­ја­ли­зму. Мо­жда је, у ши­рој исто­риј­ској пер­спек­ти­ви, Хам­не­и­је­во ви­ђе­ње оправ­да­но. Хлад­ни рат је­сте био бор­ба два бло­ка, али упра­во су ова­кви па­ра­лел­ни по­кре­ти, од Ира­на до не­свр­ста­них, на­го­ве­шта­ва­ли кре­та­ње ка фраг­мен­та­ци­ји гло­бал­не хи­је­рар­хи­је. Да­на­шња мул­ти­по­лар­ност – са све сна­жни­јом Ки­ном, Ру­си­јом, али и ре­ги­о­нал­ним си­ла­ма по­пут Ира­на, Ин­ди­је, Тур­ске или Бра­зи­ла – мо­жда за­и­ста има ко­ре­не у том пр­вом „не­по­слу­шном” ис­ко­ра­ку из 1979.

Пу­бли­ка, углав­ном све­штен­ство, сту­ден­ти и без­бед­но­сни апа­рат, ре­а­го­ва­ла је на овај го­вор ус­хи­ће­њем и по­ви­ци­ма по­др­шке. Али на­по­љу, на ули­ца­ма Те­хе­ра­на, иста по­ру­ка но­си­ла је дру­га­чи­ју те­жи­ну: страх да ће баш овог пу­та све иза­ћи из сен­ке и по­ста­ти пра­ви, отво­ре­ни рат. Од­мах на­кон Хам­не­и­је­вог обра­ћа­ња, све во­де­ће свет­ске но­вин­ске аген­ци­је под озна­ком „хит­но” об­ја­ви­ле су ње­гов оштар од­го­вор Аме­ри­ци, што је до­дат­но под­гре­ја­ло већ уза­вре­лу ме­ђу­на­род­ну сце­ну.

Те­хе­ран­ски Ве­ли­ки ба­зар, ср­це ста­рог гра­да, све­га се­дам да­на пре изра­ел­ских на­па­да, и да­ље је ра­дио пу­ним ка­па­ци­те­том. Тр­гов­ци су про­да­ва­ли те­пи­хе, ша­фран, пи­ста­ће, зла­то. Али раз­го­во­ри су би­ли кра­ћи, очи су че­шће гле­да­ле ка те­ле­ви­зо­ри­ма ко­ји су еми­то­ва­ли про­грам др­жав­не те­ле­ви­зи­је. Је­дан про­да­вац ми је шап­нуо: „Ако Изра­ел од­го­во­ри ди­рект­но, ми смо у сре­ди­шту... и све ће ста­ти.”

То­ком тих пет да­на осе­тио сам чу­дан па­ра­докс: спо­ља­шњи из­глед нор­мал­но­сти и уну­тра­шња не­из­ве­сност ко­ја је ра­ђа­ла ћу­та­ње. Љу­ди су се уз­др­жа­ва­ли од ко­мен­та­ра. По­ли­ти­ка је би­ла при­сут­на у сва­кој ули­ци, али не­ви­дљи­ва у раз­го­во­ру. Је­дан во­зач „Сна­па” (иран­ска вер­зи­ја „Убе­ра”) ре­као ми је: „На­ви­кли смо ми на тен­зи­је. Сва­ка ге­не­ра­ци­ја је има­ла не­ки рат или кри­зу. Али љу­ди же­ле са­мо мир. Жи­вот је већ до­вољ­но те­жак.”

Иран и Изра­ел го­ди­на­ма во­де рат, али до са­да је то би­ло пре­ко дру­гих. Оно што у на­у­ци о без­бед­но­сти зо­ве­мо „прок­си рат”, у прак­си се од­ви­ја пре­ко Хе­збо­ла­ха у Ли­ба­ну, пре­ко Ху­та у Је­ме­ну, пре­ко на­па­да на те­ри­то­ри­ја­ма су­сед­них зе­ма­ља, као и пре­ко ми­ли­ци­ја у Ира­ку. Овај рат био је до са­да „рат у сен­ци”. Али све се про­ме­ни­ло у апри­лу про­шле го­ди­не, кад је Изра­ел из­вр­шио ва­зду­шни на­пад на иран­ски ди­пло­мат­ски ком­плекс у Да­ма­ску, убив­ши ви­со­ке ко­ман­дан­те Ре­во­лу­ци­о­нар­не гар­де. Иран је од­го­во­рио ди­рект­ним на­па­дом ба­ли­стич­ким и бес­пи­лот­ним сред­стви­ма на изра­ел­ску те­ри­то­ри­ју. Пр­ви пут у исто­ри­ји, ове две зе­мље ушле су у отво­ре­ни, ди­рект­ни су­коб.

Иран, ме­ђу­тим, не ра­ту­је сам, јер он ак­ти­ви­ра це­лу „Осо­ви­ну от­по­ра”, сво­ју мре­жу са­ве­зни­ка у ре­ги­о­ну. Изра­ел, са сво­је стра­не, уз оба­ве­штај­ну и тех­но­ло­шку над­моћ, до­би­ја пу­ну ди­пло­мат­ску по­др­шку САД и не­ких европ­ских си­ла. Али пра­ви те­рет па­да на на­ро­де обе зе­мље. Док по­ли­ти­ка по­ка­зу­је ми­ши­ће, гра­ђа­ни по­ка­зу­ју умор. Овај су­коб ни­је са­мо пи­та­ње две др­жа­ве. Он отва­ра вра­та опа­сном пре­се­да­ну да се ре­ги­о­нал­не не­су­гла­си­це све че­шће ре­ша­ва­ју отво­ре­ним ра­том, а не ди­пло­ма­ти­јом. За све нас, и ов­де и та­мо, то је раз­лог за ду­бо­ку за­бри­ну­тост.

По­след­ње ве­че­ри гле­дао сам Те­хе­ран кроз про­зор хо­те­ла. Не­бо је би­ло жу­то од пра­ши­не. Мо­ли­тве са џа­ми­ја ме­ша­ле су се са зву­ко­ви­ма гра­ди­ли­шта. Град ни­је спа­вао. Али са­да знам да ни­је био бу­дан из на­ви­ке, већ из стра­ха. Се­дам да­на по мом по­врат­ку у Бе­о­град Изра­ел је из­вео пр­ве ра­кет­не на­па­де на Те­хе­ран.

Ово пу­то­ва­ње ми је по­ка­за­ло не­што ва­жно: свет­ске ве­сти по­чи­њу на ме­сти­ма где љу­ди са­мо же­ле да жи­ве нор­мал­ним жи­во­том. Где тр­гов­ци са­мо же­ле да про­да­ју чај, где де­ца са­мо же­ле да иду у шко­лу. Али не­кад по­ли­тич­ке од­лу­ке пад­ну као сен­ка на чи­тав на­род. Тих пет да­на у Те­хе­ра­ну би­ли су до­вољ­ни да схва­тим да се по­не­кад исто­ри­ја де­ша­ва у ти­ши­ни. А он­да екс­пло­ди­ра.

*На­уч­ни са­рад­ник Ин­сти­ту­та за ме­ђу­на­род­ну по­ли­ти­ку и при­вре­ду