Прилика да вратимо култ репрезентације

Врање – У шестој деценији живота нема вишак килограма. Делује свеже и сасвим рационално. Признаје да је, што се тиче било какве фудбалске игре, „тотални пензионер”. Објашњава да му, због непотпуно залечених повреда из времена активног играња, зглоб на десној нози не дозвољава било какав фудбал, па чак и рекреативни.

Влада Стошић (60), члан легендарног тима Црвене звезде, који је 1991. освојио Куп европских шампиона у Барију и титулу првака света, рођени је Врањанац. Животно је везан за Шпанију. Живи у Севиљи. Редовно посећује са чланском картом утакмице Бетиса. Из два брака има троје пунолетне деце. Родни град посећује два пута годишње у касно пролеће и с јесени. У њему поседује ресторански објекат и кафић „Етерно”, где, у правој врањанској хладовини, разговарамо за „Политику” о Црвеној звезди, репрезентацији, српском и шпанском клупском фудбалу.

Стошић је у чак пет мандата (2004, 2006, 2010, 2013. и 2016) био спортски директор прволигаша Бетиса. Истиче да је у свакој сезони радио са новим председником клуба и да су „радили само у интересу клуба, те да није било битно ко се као челник налазио на врху руковођења”.

– Из оне шампионске генерације у контакту сам највише са Илијом Најдоским и Миодрагом Белодедићем. Био сам недавно у Скопљу на позив Илије, који је саветник председника ФСМ Горана Пандева. Белодедић је функционер у румунском савезу. Чујемо се, размењујемо искуства. Понекад се видим са Диком Стојановићем – подсећа на другове из шампионске генерације од пре 34 године. – Ја сам дао Звезди све, а она ми је вратила много, много више!

Почнимо разговор вашом анализом актуелног тренутка Црвене звезде. Тим је ван конкуренције у српском шампионату, а опет испод навијачких очекивања у европској елити?

– Доминација у домаћем првенству није довољна за значајнију ролу на европској сцени. Разлог томе је што очигледно Суперлига Србије нема квалитет. Тако, тим Звезде има само ретко јаке утакмице које су недовољне за европску снагу. Отуда је свака европска представа за клуб велики и неизвестан изазов.

Ова констатација се наслања на то да је лига бивше Југославије била много фудбалски потентнија, а самим тим и кориснија за саму одисеју из сезоне када је освојен и Куп шампиона?

– Тачно. Ми смо као тим имали велике муке да добијемо Железничара у Сарајеву или Вардара у Скопљу. Сећате се какви су само били мечеви у Пољуду и на Максимиру. Све те утакмице тражиле су од целог тима максимум. Онда дођу Грасхоперс, Хихон или Карл Цајс и из тог физичког максимума се оствари успех. Без јаке лиге у држави имаћемо, не само Звезда, већ и други клубови проблеме на европским теренима.

На основу оваквог става, како гледате на могућност формирања регионалне фудбалске лиге попут кошаркашке АБА лиге? Да ли је то реалност или спортска утопија?

– Актуелно то је један међупростор, који би дао допринос напретку фудбала у овом целом региону. То би сасвим сигурно утицало на наступ клубова из Србије, Македоније, Црне Горе, Босне, Хрватске и Словеније у Европи. Та идеја свакако по фудбал није лоша, али нисам сигуран колико су људи из наших савеза спремни на такав подухват, а не зна се ни како би реаговала Уефа, с обзиром на згуснути календар.

Фудбал се игра због навијача. Ту смо у Србији у двоструком проблему. Један је њихов мањак на стадионима, а са друге стране и даље присуство не мале количине антифудбализма на трибинама?

– Увек када дођем у Србију примећујем све мање и мање интересовање да се оде на фудбалске стадионе. У Севиљи, у Шпанији, првенствену утакмицу, која се често игра и понедељком, дакле радни даном, прати и по 50.000 навијача. То је један системски рад од врха до базе, а онда има и интересовања за неизвесност коју носи фудбал. То је озбиљан и дуготрајан посао који код нас још, чини ми се, није почео. Све је увезано између момака који желе да покажу амбициозан став, таленат, веру у себе и љубав према фудбалу, и оних који са трибина треба да их подрже. Без навијача нема играча, а ни фудбала.

Фудбалска репрезентација Србије, упркос стању у нашем клупском фудбалу, постигла је одређени континуитет учешћем на два велика такмичења, светском и европском првенству. Како гледате на тај раскорак?

– Тек када се нађете на једном планетарном или континенталном такмичењу можете да се суочите с „дијагнозом”: ко сте и где припадате у том фудбалском космосу. Важно је за фудбал у Србији да смо били учесници на два велика такмичења у континуитету. Селектор Драган Стојковић је то успео са капацитетом који је имао на располагању. То се не сме потцењивати. То су наши највећи домети у последње две деценије. Играмо у складу са квалитетом који поседујемо. Мој став је да не смемо да се залуђујемо да у Србији имамо светски квалитет. На крају, као и у квалификацијама за предстојећи Мундијал, постоји серија од осам утакмица које на крају покажу ко си и где припадаш. Фудбал свуда напредује и не сме се нико потценити. Јесте јун и владао је умор, али Северна Македонија која је на 68. месту Фифине листе одиграла је егал са осмопласираном Белгијом. Енглеска је с тешком муком „одрадила” меч против Андоре или БиХ против Сан Марина... Квалификације су прилика да вратимо култ репрезентације и навијаче на стадионе широм Србије. То ће бити и додатни мотив играчима, ја то знам по себи.

Да ли би још један пласман репрезентације Србије на светско првенство показао наш одређени континуирани напредак у светској конкуренцији?

– Наш пласман на предстојећи Мундијал био би јасан знак да фудбал у Србији поседује материјал за градњу великих резултата које дуго чекамо. То би подигло интересовање за развој фудбала код младих. Учинило Србију респектабилнијом у Европи, повећало квалитет и цену играча. Било би више новца, а верујте да данас без новца нема ни озбиљних резултата, како репрезентације, тако и у клупском фудбалу. Играње на Мундијалу 2026. у САД, Канади и Мексику у мојим размишљањима довело би до већег нивоа фудбалског стрпљења, да младе и талентоване играче не продајемо по њиховој „почетној цени”, већ да добију прилику да сазру у домаћим клубовима, а онда буду много, много вреднији финасијски, а и кориснији репрезентацији. Треба нам трајање у усправности и мислим да смо на добром путу, уз све неопходне корекције, наравно.

Репрезентација Шпаније је несрећно поражена после пенала од Португалије у финалној утакмици Лиге нација. Шта од Шпанаца, који имају изванредан фудбалски тренд, можемо да научимо?

– Дугачак је списак лекција. Прво однос према игри. Дисциплина и јасно функционисање на позицијама које тренер поставља. Однос публике према клубу и клуба према навијачима. Тамо где су од најнижег ранга до Барселоне и Мадрида стадиони пуни, сами играчи имају већи мотив да се докажу, па и да зараде. Ефикасна фудбалска структура од базе до врха гарантује сталан напредак, јер фудбал одавно није само задовољство већ и озбиљан бизнис у коме нико неће да уложи, а да притом нема зараду.

Заслужили смо цео плен у Тирани

Стартну утакмицу у квалификацијама за Мундијал саговорник „Политике” анализира из три угла.

– Први ниво је сам термин одигравања који пада у невреме по све играче и репрезентације. Друго, сама атмосфера пре, у току и после утакмице на стадиону у Тирани. Треће, тактика и играчки однос наше репрезентације. Мислим да треба да будемо поносни на џентлменски приступ наших играча и самог селектора Драгана Стојковића према свему, а било је много нефудбалских дешавања. На самом терену могли смо и до сва три бода, јер смо објективно показали да смо бољи тим у шта укључујем и Петровићеву одбрану једанаестерца. Јаки смо на свим, па и на голманским позиција и то је тим показао. Не могу као играч да имам примедбе на тим који је наступио, и Пиксијев сасвим фудбалски, а не политички приступ овом мечу велике тензије, иако су, можда, медији очекивали нешто друго. Енергетски екипу сам на терену апсолутно разумео, јер сам и сам играо такве утакмице у невреме – наводи Стошић и примећује да „имамо пробрани играчки састав способан за пласман на предстојећи мундијал”.