Prilika da vratimo kult reprezentacije

Vranje – U šestoj deceniji života nema višak kilograma. Deluje sveže i sasvim racionalno. Priznaje da je, što se tiče bilo kakve fudbalske igre, „totalni penzioner”. Objašnjava da mu, zbog nepotpuno zalečenih povreda iz vremena aktivnog igranja, zglob na desnoj nozi ne dozvoljava bilo kakav fudbal, pa čak i rekreativni.

Vlada Stošić (60), član legendarnog tima Crvene zvezde, koji je 1991. osvojio Kup evropskih šampiona u Bariju i titulu prvaka sveta, rođeni je Vranjanac. Životno je vezan za Španiju. Živi u Sevilji. Redovno posećuje sa članskom kartom utakmice Betisa. Iz dva braka ima troje punoletne dece. Rodni grad posećuje dva puta godišnje u kasno proleće i s jeseni. U njemu poseduje restoranski objekat i kafić „Eterno”, gde, u pravoj vranjanskoj hladovini, razgovaramo za „Politiku” o Crvenoj zvezdi, reprezentaciji, srpskom i španskom klupskom fudbalu.

Stošić je u čak pet mandata (2004, 2006, 2010, 2013. i 2016) bio sportski direktor prvoligaša Betisa. Ističe da je u svakoj sezoni radio sa novim predsednikom kluba i da su „radili samo u interesu kluba, te da nije bilo bitno ko se kao čelnik nalazio na vrhu rukovođenja”.

– Iz one šampionske generacije u kontaktu sam najviše sa Ilijom Najdoskim i Miodragom Belodedićem. Bio sam nedavno u Skoplju na poziv Ilije, koji je savetnik predsednika FSM Gorana Pandeva. Belodedić je funkcioner u rumunskom savezu. Čujemo se, razmenjujemo iskustva. Ponekad se vidim sa Dikom Stojanovićem – podseća na drugove iz šampionske generacije od pre 34 godine. – Ja sam dao Zvezdi sve, a ona mi je vratila mnogo, mnogo više!

Počnimo razgovor vašom analizom aktuelnog trenutka Crvene zvezde. Tim je van konkurencije u srpskom šampionatu, a opet ispod navijačkih očekivanja u evropskoj eliti?

– Dominacija u domaćem prvenstvu nije dovoljna za značajniju rolu na evropskoj sceni. Razlog tome je što očigledno Superliga Srbije nema kvalitet. Tako, tim Zvezde ima samo retko jake utakmice koje su nedovoljne za evropsku snagu. Otuda je svaka evropska predstava za klub veliki i neizvestan izazov.

Ova konstatacija se naslanja na to da je liga bivše Jugoslavije bila mnogo fudbalski potentnija, a samim tim i korisnija za samu odiseju iz sezone kada je osvojen i Kup šampiona?

– Tačno. Mi smo kao tim imali velike muke da dobijemo Železničara u Sarajevu ili Vardara u Skoplju. Sećate se kakvi su samo bili mečevi u Poljudu i na Maksimiru. Sve te utakmice tražile su od celog tima maksimum. Onda dođu Grashopers, Hihon ili Karl Cajs i iz tog fizičkog maksimuma se ostvari uspeh. Bez jake lige u državi imaćemo, ne samo Zvezda, već i drugi klubovi probleme na evropskim terenima.

Na osnovu ovakvog stava, kako gledate na mogućnost formiranja regionalne fudbalske lige poput košarkaške ABA lige? Da li je to realnost ili sportska utopija?

– Aktuelno to je jedan međuprostor, koji bi dao doprinos napretku fudbala u ovom celom regionu. To bi sasvim sigurno uticalo na nastup klubova iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Bosne, Hrvatske i Slovenije u Evropi. Ta ideja svakako po fudbal nije loša, ali nisam siguran koliko su ljudi iz naših saveza spremni na takav poduhvat, a ne zna se ni kako bi reagovala Uefa, s obzirom na zgusnuti kalendar.

Fudbal se igra zbog navijača. Tu smo u Srbiji u dvostrukom problemu. Jedan je njihov manjak na stadionima, a sa druge strane i dalje prisustvo ne male količine antifudbalizma na tribinama?

– Uvek kada dođem u Srbiju primećujem sve manje i manje interesovanje da se ode na fudbalske stadione. U Sevilji, u Španiji, prvenstvenu utakmicu, koja se često igra i ponedeljkom, dakle radni danom, prati i po 50.000 navijača. To je jedan sistemski rad od vrha do baze, a onda ima i interesovanja za neizvesnost koju nosi fudbal. To je ozbiljan i dugotrajan posao koji kod nas još, čini mi se, nije počeo. Sve je uvezano između momaka koji žele da pokažu ambiciozan stav, talenat, veru u sebe i ljubav prema fudbalu, i onih koji sa tribina treba da ih podrže. Bez navijača nema igrača, a ni fudbala.

Fudbalska reprezentacija Srbije, uprkos stanju u našem klupskom fudbalu, postigla je određeni kontinuitet učešćem na dva velika takmičenja, svetskom i evropskom prvenstvu. Kako gledate na taj raskorak?

– Tek kada se nađete na jednom planetarnom ili kontinentalnom takmičenju možete da se suočite s „dijagnozom”: ko ste i gde pripadate u tom fudbalskom kosmosu. Važno je za fudbal u Srbiji da smo bili učesnici na dva velika takmičenja u kontinuitetu. Selektor Dragan Stojković je to uspeo sa kapacitetom koji je imao na raspolaganju. To se ne sme potcenjivati. To su naši najveći dometi u poslednje dve decenije. Igramo u skladu sa kvalitetom koji posedujemo. Moj stav je da ne smemo da se zaluđujemo da u Srbiji imamo svetski kvalitet. Na kraju, kao i u kvalifikacijama za predstojeći Mundijal, postoji serija od osam utakmica koje na kraju pokažu ko si i gde pripadaš. Fudbal svuda napreduje i ne sme se niko potceniti. Jeste jun i vladao je umor, ali Severna Makedonija koja je na 68. mestu Fifine liste odigrala je egal sa osmoplasiranom Belgijom. Engleska je s teškom mukom „odradila” meč protiv Andore ili BiH protiv San Marina... Kvalifikacije su prilika da vratimo kult reprezentacije i navijače na stadione širom Srbije. To će biti i dodatni motiv igračima, ja to znam po sebi.

Da li bi još jedan plasman reprezentacije Srbije na svetsko prvenstvo pokazao naš određeni kontinuirani napredak u svetskoj konkurenciji?

– Naš plasman na predstojeći Mundijal bio bi jasan znak da fudbal u Srbiji poseduje materijal za gradnju velikih rezultata koje dugo čekamo. To bi podiglo interesovanje za razvoj fudbala kod mladih. Učinilo Srbiju respektabilnijom u Evropi, povećalo kvalitet i cenu igrača. Bilo bi više novca, a verujte da danas bez novca nema ni ozbiljnih rezultata, kako reprezentacije, tako i u klupskom fudbalu. Igranje na Mundijalu 2026. u SAD, Kanadi i Meksiku u mojim razmišljanjima dovelo bi do većeg nivoa fudbalskog strpljenja, da mlade i talentovane igrače ne prodajemo po njihovoj „početnoj ceni”, već da dobiju priliku da sazru u domaćim klubovima, a onda budu mnogo, mnogo vredniji finasijski, a i korisniji reprezentaciji. Treba nam trajanje u uspravnosti i mislim da smo na dobrom putu, uz sve neophodne korekcije, naravno.

Reprezentacija Španije je nesrećno poražena posle penala od Portugalije u finalnoj utakmici Lige nacija. Šta od Španaca, koji imaju izvanredan fudbalski trend, možemo da naučimo?

– Dugačak je spisak lekcija. Prvo odnos prema igri. Disciplina i jasno funkcionisanje na pozicijama koje trener postavlja. Odnos publike prema klubu i kluba prema navijačima. Tamo gde su od najnižeg ranga do Barselone i Madrida stadioni puni, sami igrači imaju veći motiv da se dokažu, pa i da zarade. Efikasna fudbalska struktura od baze do vrha garantuje stalan napredak, jer fudbal odavno nije samo zadovoljstvo već i ozbiljan biznis u kome niko neće da uloži, a da pritom nema zaradu.

Zaslužili smo ceo plen u Tirani

Startnu utakmicu u kvalifikacijama za Mundijal sagovornik „Politike” analizira iz tri ugla.

– Prvi nivo je sam termin odigravanja koji pada u nevreme po sve igrače i reprezentacije. Drugo, sama atmosfera pre, u toku i posle utakmice na stadionu u Tirani. Treće, taktika i igrački odnos naše reprezentacije. Mislim da treba da budemo ponosni na džentlmenski pristup naših igrača i samog selektora Dragana Stojkovića prema svemu, a bilo je mnogo nefudbalskih dešavanja. Na samom terenu mogli smo i do sva tri boda, jer smo objektivno pokazali da smo bolji tim u šta uključujem i Petrovićevu odbranu jedanaesterca. Jaki smo na svim, pa i na golmanskim pozicija i to je tim pokazao. Ne mogu kao igrač da imam primedbe na tim koji je nastupio, i Piksijev sasvim fudbalski, a ne politički pristup ovom meču velike tenzije, iako su, možda, mediji očekivali nešto drugo. Energetski ekipu sam na terenu apsolutno razumeo, jer sam i sam igrao takve utakmice u nevreme – navodi Stošić i primećuje da „imamo probrani igrački sastav sposoban za plasman na predstojeći mundijal”.