Место жртве и слободе

„Сад ће моја кућа... Ено је горе, и на њој застава Косова”, каже Живорад Симић у селу Сливово код Грачанице. На врху његовог дома су плаво жуте боје Косова, уместо прозора тамна рупа, а он је кренуо да посети место где су му пре 26 година, 20. јуна, 1999. убили оца и три стрица.

„Једино мом оцу кућа није до темеља срушена, свима осталима јесте, и камење су однели”, прича растрзано о смрти најближих, о пропасти села, говори реченицама које су понављане четвртину века и личе на молитву. Иде се до места злочина, иде се тракторским путем, кроз шуму на чијим су пропланцима браћа Симић напасала стоку.

„Имали смо букву за воденицу”, прича Живорад и одједном заћута. Вади однекуд слику мршавог старца, гледа около као да га тражи. Ово је место где су пронађене масакриране жртве. Ту је некад био дрвени крст, сада је испод бачено смеће. Ко га је донео у ову забит? Секирицом откидамо млади граб и правимо нови крст. Новинар Неђо Зејак савија дренов прут да учврстимо средину крста, али нам не иде: „Куд не узесмо ексер” – понавља – а Соња Ивковић вади влажне марамице којима завезујемо комад дрвета и правимо крст. Чистимо и сечемо растиње, Живорад се враћа да покаже пут и дочека људе који су дошли на парастос. Кад је утихнуло појање свештеника Дарка Маринковића, помешано са певањем птица, он је у краткој беседи закључио да „не смемо дозволити забораву да их однесе.”

Свирепи злочин над браћом Трајаном (1929), Живојином (1936), Димитријем (1932) и Живком (1929) догодио се у зони одговорности британског Кфора. Нико није одговарао, нема осумњичених, и све се утопило у депресивну историју косовских нерешених злочина.

„Они су веровали британским војницима који су им гарантовали безбедност, они су као и сви други хришћани били уверени да с обзиром да никоме ништа нису урадили у животу, да с потпуним правом могу погледати свакога у очи јер се немају чега постидети”, рекао је историчар Марко Марковић директор Архива Косова и Метохије и додао да се „браћа Симић сврставају у ред косовских страдалника”.

Пострадали Трајан је према речима његовог сина Живорада, био расечен, а стриц Живојин је много пута убоден ножем, а у тим ранама злочинци су гасили цигарете.

Са Симићима је потпуно разорено и страдало село Сливово. Због злочина и страха сахрањени су на гробљу у Грачаници. Песник Ратко Поповић је о њиховој смрти написао потресну песму „Страори” која је много допринела очувању сећања на трагедију: „Сведочимо о тешком злочину на српској земљи, над часном и домаћинском породицом Симић. Они су овде вековали, у Новом Брду стицали имање да овде опстану”, рекао је Поповић.

Венце на месту масакра јуче су положили председник Привременог органа Скупштине града Приштина Новак Живић и помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију Игор Поповић који је указао да међународне организације и правда нису ништа урадили ни у овом, трагичном, случају. Поповић је истакао да су се институције огрешиле о породицу Симић јер, се њихово страдање није довољно достојанствено обележавало, а „њихова жртва није мања од жртве страдалника из Старог Грацка, Ниш експреса и убиства деце у Гораждевцу”.

Парастосу и програму који су припремили Културно-просветна заједница, Архив Косова и Метохије и Дом културе „Грачаница” присуствовао је велики број новинара и начелник Косовског округа Срђан Поповић.

„Неће овај крст ту остати ни три сата”, каже неко, док Живорад Симић служи ракију на парастосу и чуди се како је могуће да је толико младих људи дошло до места које му толико значи.

Живорад, Живко, Живојин, Трајан и Димитрије су имена живота, трајања и победе и она ће у ово место туге и затирања увек доводити све оне који траже правду и слободу.