О, ликвидности... мооооја!

Мој колега Бошко Мијатовић је своју колумну од пре две недеље завршио питањем „Има ли (у овој влади) неког озбиљног?”. Па да наставим тамо где је он стао.

Прошле недеље су највиши званичници владе, њен председник и потпредседник, онај за европске интеграције, били на „самиту највећих српских извозника” и тамо, према извештајима са сајта саме владе, открили нову занимацију: ликвидност.

Шта је то ликвидност? Српски речено, ликвидност значи да предузеће има новчане приливе (приходе) довољне да покрије своје новчане одливе (расходе), што се и очекује од једног успешног предузећа. У којим случајевима се јавља неликвидност? То може да се деси у случају дугог производног циклуса, односно тзв. ниског коефицијента обрта. Производим, на пример, конструкцију моста, купац ће ми платити тек по испоруци, а ја у међувремену, месецима, морам да плаћам материјал, радну снагу итд. За решавање тог проблема на располагању је обртна имовина (средства). Неки у ту имовину инвестирају на почетку производње, а неки касније узму кредит за обртна средства, па на тај начин решавају проблем ликвидности.

Други и далеко озбиљнији извор неликвидности је у губицима предузећа – приходи који се реализују нису довољни да покрију расходе, будући да, на пример, нико неће да купи то што производимо или смо принуђени да то продајемо по цени којом се не покривају трошкови. Онда настају губици, које прати неликвидност, па уколико предузеће само не предузме ништа да отклони узроке тих губитака (да, на пример, умањи трошкове радне снаге, тако што отпусти раднике), одлази у стечај. А стечај може да се одлаже тако што се кредитима покривају губици, односно обезбеђује ликвидност.

Бар то знамо да радимо! Некада се само ликвидност и финансирала. Једино су тако могли годинама да преживљавају домаћи гиганти-губиташи, почев од МКС-а, Бора, „Каблова” итд. Из примарне емисије иду паре у банке (Беобанка и остали), банке лепо гигантима доделе кредите за ликвидност, те паре оду на плате како би радничка класа била колико-толико задовољна, а будући да се ништа не мења у фирмама-дужницима оне немају одакле да врате те кредите, па су на крају четири наведене банке пропале, иако су имале „огромна потраживања”. Једини проблем јесте у томе што та потраживање нису била наплатива – све је одавно било поједено.

Како нам се прошлост враћа? Тако што евроинтегративни потпредседник владе каже „да проблем српског извоза нису лоше перформансе нити ниска продуктивност већ пад потражње на кључним тржиштима”. Није битно што смо у погледу конкурентности, по рангирању Светског економског форума (WEF), тек на 85. месту. Проблем је у тражњи развијеног света, српска привреда је О.К., а ми (влада) ћемо тај (туђи) проблем да решимо „кредитима за ликвидност”. Како?

„Од Европске инвестиционе банке је обезбеђено 250 милиона евра за ликвидност извозног сектора у Србији”. Није тачно! Прво, обавештени извори кажу да се у првом кварталу следеће године може очекивати потписивање уговор о тзв. APEX зајму са ЕИБ-ом, што значи да, очигледно, још увек ништа није потписано. Надаље, APEX зајмови имају веома прецизну намену: финансирање инвестиција у области малих инфраструктурних пројеката и инвестиционих пројеката малих и средњих предузећа. И никако нису средства за „ликвидност извозног сектора”. Коначно, иако се APEX зајам реализује посредством Народне банке Србије, главни финансијски посредници су домаће (многи воле да кажу стране) пословне банке. Оне преузимају све обавезе које произлазе из уговора са ЕИБ-ом, а тај уговор прецизно дефинише намену тих средстава, коме су она доступна, на који начин, под којим условима (дијапазон каматне стопе и рочност, на пример) и уз које процедуре се та средства додељују крајњим корисницима. ЕИБ у сваком појединачном случају (инвестиционом пројекту) контролише да ли су сви ти услови испуњени. Влада, срећом, нема ништа са додељивањем тих средстава, већ је то посао банака које од ЕИБ-а позајмљују капитал.

А премијер је рекао „да постоји велика ликвидност у банкарском сектору, али не и у привреди (sic!)”. А ја наивно мислио да су банке део привреде! Добро, добро, погрешио је човек. Но, уколико је та несразмерна ликвидности проблем, онда средства ЕИБ-а неће да га реше, будући да се она, како је и ред и како је већ описано, сливају у домаће (стране) банке. А „ликвидност привреде” обезбеђује се под комерцијалним условима.

Да ли им „највећи српски извозници” верују? Тешко! Пословни људи имају веома добре контакте између себе, разговарају о свакој пословној прилици и знају све о доступним изворима финансирања. Па коме се онда владини званичници обраћају и због чега раде то што раде? Да ли су на помолу нови избори, па код широке јавности желе да створе (лажни) утисак да они нешто ипак чине у време кризе, рецесије и „слома либералног капитализма”? Тешко, будући да је један од њих, министар Милан Марковић, изјавио да неће скоро бити избора. Па зашто, онда? Уместо одговора, могу само да поновим питање с почетка: има ли неког озбиљног?

Председник Центра за либерално-демократске студије
и професор Правног факултета у Београду