O, likvidnosti... mooooja!

Moj kolega Boško Mijatović je svoju kolumnu od pre dve nedelje završio pitanjem „Ima li (u ovoj vladi) nekog ozbiljnog?”. Pa da nastavim tamo gde je on stao.

Prošle nedelje su najviši zvaničnici vlade, njen predsednik i potpredsednik, onaj za evropske integracije, bili na „samitu najvećih srpskih izvoznika” i tamo, prema izveštajima sa sajta same vlade, otkrili novu zanimaciju: likvidnost.

Šta je to likvidnost? Srpski rečeno, likvidnost znači da preduzeće ima novčane prilive (prihode) dovoljne da pokrije svoje novčane odlive (rashode), što se i očekuje od jednog uspešnog preduzeća. U kojim slučajevima se javlja nelikvidnost? To može da se desi u slučaju dugog proizvodnog ciklusa, odnosno tzv. niskog koeficijenta obrta. Proizvodim, na primer, konstrukciju mosta, kupac će mi platiti tek po isporuci, a ja u međuvremenu, mesecima, moram da plaćam materijal, radnu snagu itd. Za rešavanje tog problema na raspolaganju je obrtna imovina (sredstva). Neki u tu imovinu investiraju na početku proizvodnje, a neki kasnije uzmu kredit za obrtna sredstva, pa na taj način rešavaju problem likvidnosti.

Drugi i daleko ozbiljniji izvor nelikvidnosti je u gubicima preduzeća – prihodi koji se realizuju nisu dovoljni da pokriju rashode, budući da, na primer, niko neće da kupi to što proizvodimo ili smo prinuđeni da to prodajemo po ceni kojom se ne pokrivaju troškovi. Onda nastaju gubici, koje prati nelikvidnost, pa ukoliko preduzeće samo ne preduzme ništa da otkloni uzroke tih gubitaka (da, na primer, umanji troškove radne snage, tako što otpusti radnike), odlazi u stečaj. A stečaj može da se odlaže tako što se kreditima pokrivaju gubici, odnosno obezbeđuje likvidnost.

Bar to znamo da radimo! Nekada se samo likvidnost i finansirala. Jedino su tako mogli godinama da preživljavaju domaći giganti-gubitaši, počev od MKS-a, Bora, „Kablova” itd. Iz primarne emisije idu pare u banke (Beobanka i ostali), banke lepo gigantima dodele kredite za likvidnost, te pare odu na plate kako bi radnička klasa bila koliko-toliko zadovoljna, a budući da se ništa ne menja u firmama-dužnicima one nemaju odakle da vrate te kredite, pa su na kraju četiri navedene banke propale, iako su imale „ogromna potraživanja”. Jedini problem jeste u tome što ta potraživanje nisu bila naplativa – sve je odavno bilo pojedeno.

Kako nam se prošlost vraća? Tako što evrointegrativni potpredsednik vlade kaže „da problem srpskog izvoza nisu loše performanse niti niska produktivnost već pad potražnje na ključnim tržištima”. Nije bitno što smo u pogledu konkurentnosti, po rangiranju Svetskog ekonomskog foruma (WEF), tek na 85. mestu. Problem je u tražnji razvijenog sveta, srpska privreda je O.K., a mi (vlada) ćemo taj (tuđi) problem da rešimo „kreditima za likvidnost”. Kako?

„Od Evropske investicione banke je obezbeđeno 250 miliona evra za likvidnost izvoznog sektora u Srbiji”. Nije tačno! Prvo, obavešteni izvori kažu da se u prvom kvartalu sledeće godine može očekivati potpisivanje ugovor o tzv. APEX zajmu sa EIB-om, što znači da, očigledno, još uvek ništa nije potpisano. Nadalje, APEX zajmovi imaju veoma preciznu namenu: finansiranje investicija u oblasti malih infrastrukturnih projekata i investicionih projekata malih i srednjih preduzeća. I nikako nisu sredstva za „likvidnost izvoznog sektora”. Konačno, iako se APEX zajam realizuje posredstvom Narodne banke Srbije, glavni finansijski posrednici su domaće (mnogi vole da kažu strane) poslovne banke. One preuzimaju sve obaveze koje proizlaze iz ugovora sa EIB-om, a taj ugovor precizno definiše namenu tih sredstava, kome su ona dostupna, na koji način, pod kojim uslovima (dijapazon kamatne stope i ročnost, na primer) i uz koje procedure se ta sredstva dodeljuju krajnjim korisnicima. EIB u svakom pojedinačnom slučaju (investicionom projektu) kontroliše da li su svi ti uslovi ispunjeni. Vlada, srećom, nema ništa sa dodeljivanjem tih sredstava, već je to posao banaka koje od EIB-a pozajmljuju kapital.

A premijer je rekao „da postoji velika likvidnost u bankarskom sektoru, ali ne i u privredi (sic!)”. A ja naivno mislio da su banke deo privrede! Dobro, dobro, pogrešio je čovek. No, ukoliko je ta nesrazmerna likvidnosti problem, onda sredstva EIB-a neće da ga reše, budući da se ona, kako je i red i kako je već opisano, slivaju u domaće (strane) banke. A „likvidnost privrede” obezbeđuje se pod komercijalnim uslovima.

Da li im „najveći srpski izvoznici” veruju? Teško! Poslovni ljudi imaju veoma dobre kontakte između sebe, razgovaraju o svakoj poslovnoj prilici i znaju sve o dostupnim izvorima finansiranja. Pa kome se onda vladini zvaničnici obraćaju i zbog čega rade to što rade? Da li su na pomolu novi izbori, pa kod široke javnosti žele da stvore (lažni) utisak da oni nešto ipak čine u vreme krize, recesije i „sloma liberalnog kapitalizma”? Teško, budući da je jedan od njih, ministar Milan Marković, izjavio da neće skoro biti izbora. Pa zašto, onda? Umesto odgovora, mogu samo da ponovim pitanje s početka: ima li nekog ozbiljnog?

Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije
i profesor Pravnog fakulteta u Beogradu