Како разумети стварност и доћи до суштине

Специјално за „Политику”

Горица – У спарно јунско предвечерје Палата Атемс Пеценштајн из 18. века, у меланхоличном градском језгру италијанског града Горице, отвара своје одаје до 22 часа, јер је у току и траје све до 31. октобра велика ретроспективна изложба „Циришка соба, радови и атеље” Зорана Мушича (1909–2005), значајног словеначког и европског сликара. Унутрашња башта овог упечатљивог здања архитекте Никола Пакасија, у свом средишту има Херкулову фонтану и нуди мир, тишину и одјек старих времена. У таквој атмосфери плодан стваралачки живот уметника одвија се пред посетиоцима, захваљујући вештом избору кустоскиње Данијеле Ферети, с више од сто изложених радова, који обухватају седам деценија – од тридесетих прошлог века до раних двехиљадитих – пратећи развој Мушичеве уметности и личног, на моменте веома тешког животног пута. Ретроспектива „Циришка соба, радови и атеље” део је централних културних дешавања прекограничне иницијативе „GO! 2025”, у оквиру које су титулу Европска престоница културе поделили Нова Горица (Словенија) и Горица (Италија), док је други град ЕПК 2025 немачки Кемниц.

– Волим ствари које могу да видим затворених очију, сведене на суштину, без маске, без сувишности, од које ништа не преостаје да се уклони. То је разлог зашто никад нисам желео да користим моделе, на пример за портрете: тамо налазите само маске, док ја тражим само унутрашњост лика – говорио је славни сликар.

Овај цитат, као и многе друге, проналазимо поред изложених дела. А сада, двадесет година после смрти уметника, пројекат у избору кустоскиње Данијела Ферети приказује интимну и живу атмосферу из Мушичевих атељеа, два је имао у Венецији и три у Паризу, остварења из разних фаза његовог стваралаштва и детаље чувене „Циришке собе”, настале између 1948. и 1950. године за једну швајцарску вилу.

Говорећи о свом пореклу, сликар је истицао да је он „особа без сталног пребивалишта, без завичаја”, објашњавајући да је рођен у Буковици – близу данашње Горице, у то време територије Аустроугарског царства – али да је живео и студирао у Загребу, Бечу, Мадриду, где се надахњивао делима Гоје и Ел Грека, затим боравио у Далмацији, Венецији и Паризу. Стање „без сталног пребивалишта” као да карактерише и зидове собе, испод степеница виле сестара Шарлоте и Нели Дорнахер, на брдима Цириха, коју је он по њиховом захтеву опремио и осликао као уметнички простор за госте. Сестре су ову поруџбину упутиле инспирисане атмосфером сликаревих венецијанских атељеа. Касније је уметников зет, вешти рестауратор Паоло Кадорин, обновио ову собу, захваљујући томе што је опремио њене зидове многим слојевима белог малтера, пре него што је Мушич уопште и почео да их осликава и успео је да његова дела тако сачува и пренесе даље. Генијална техника сугерише да је рестауратор Кадорин желео да пружи „Циришкој соби” прилику да једног дана напусти ту вилу и покаже свој сјај остатку света. И то се дешава сада у Горици. „Циришка соба” и даље постоји независно од куће и породице за коју је направљена у Швајцарској.

У старинском амбијенту Палате Пеценштајн у Горици, где паркет шкрипуће и носталгично говори о прошлим временима, могуће је „видети” ту меланхолију, тишину, оријенталну нит и сведеност на суштину, којој је Мушич тежио. Његова школска каријера одвијала се на Академији ликовних уметности у Загребу, под вођством сликара Љубе Бабића. Уметничко образовање завршава у Шпанији, између Мадрида и Толеда, напуштајући земљу по избијању грађанског рата. Дуго остаје у Далмацији („Заведен сам тим окамењеним пејзажом”, говорио је), која ће постати бескрајан извор инспирације. Учествује на првим колективним и самосталним изложбама у Београду, Љубљани и Загребу.

Затим се као млад и занесен сели у Венецију, где упознаје италијанску сликарку Иду Кадорин Барбариго, која му касније постаје супруга и у овом граду проналази синтезу између Истока и Запада. То откриће описивао је овако:

– Тај дуализам који сам носио у себи, због свог порекла, коначно је пронашао своје објашњење. До тада више нисам био приморан да окрећем леђа Истоку да бих открио Запад. Запад и Исток сам тамо у Венецији пронашао тако интимно спојене овом древном млетачком цивилизацијом да сам схватио да су моја традиција и моја истина тамо.

Међутим, Мушича Немци хапсе и спроводе у концентрациони логор Дахау 1944. После ослобођења у априлу 1945. сведочио је овако:

– Вратио сам се у Венецију и почео да сликам ствари као и пре. Коње, далматинске пејзаже, Далматинке – теме које сам волео. Али то није била, како су људи веровали, реакција на ужас логора. Наставио сам с оним што сам радио док Гестапо није дошао да ме ухапси, у Венецији, због моје антинемачке активности. Вратио сам се истим темама живота, радости живљења, али мој начин гледања се потпуно променио. Моје искуство смрти трансформисало је моје искуство живота. Занимале су ме само слике сведене на њихову суштину. Временом сам, као уметник, постао захвалан што сам био приморан да гледам у саму срж ствари. Ако ме привлаче суви и каменити планински пејзажи, то је зато што је тамо све потрошено.

На овој изложби, осим кршевитих пејзажа, далматинских призора, поред лепоте Венеције и приморја, апстрактних пејзажа, аутопортрета и портрета супруге Иде Калдерон, сликарке, налази се и потресни циклус „Ми нисмо последњи”, настао од 1970. Између осталог, готово као документи страдања, ту су и преостали цртежи настали у логорским данима, вешто сакривани и до данас сачувани, који изгледају опомињуће. У склопу данашњих дешавања и ратова, овај циклус као да поново подсећа да се ствари могу понављати, а страдања и патње наставити.

– Концентрациони логор је био моја велика школа самоће. Научио ме је да се не плашим, да будем сам, чак и међу хиљаду људи... После Дахауа нешто се у мени сломило. Пре тога сам имао много сигурности: одједном сам их изгубио и схватио сам да око нас нема ничега осим празнине. Нисам херој. Био сам само млади сликар и за мене је свет још сијао величанственим бојама. У Дахауу сам схватио стварност и разумео шта значи доћи до суштине.

После 1952. Мушич се сели у Париз, иако сасвим не напушта Венецију. Излаже на Венецијанском бијеналу 1950. Потом 1956. на истом месту добија свој први Гран-при за графику и 1960. награду Унеска, такође на Бијеналу у Венецији. Председник Митеран лично је Зорану Мушичу уручио орден Легије части. Велике ретроспективе његових дела приређене су у Гран Палеу у Паризу, у Албертини у Бечу, потом у Њујорку, Лондону, Риму, Венецији.