Срби, чувајте се себе

Видовдан је један од највећих српских празника, скида нам копрену с очију, све се види јасније, истина највише. У даљој и ближој прошлости овај дан изнедрио је многе догађаје којима се српски народ поноси. Било је, нажалост, у блиској прошлости и потеза који остају као рана, незалечена, кад је због туђина и њихових интереса Србин хапшен и експресно транспортован тужиоцима и судијама у другој земљи. Имао је ухапшени Србин снаге да подсети своје српске тамничаре да то чине на Видовдан. И ништа... Године пролазе, а размишљање, не само о том чину, усмерава нас на чувеног Арчибалда Рајса и његову поруку: „Срби, чувајте се себе.”

Довољно за оне који хоће да размишљају о свом народу, нацији, свом идентитету, који неки покушавају да пониште. Ваљда је време некаквих „воук”, или тако нешто, „револуција” или „резолуција” – поништавања и брисања. Свега, и културе, и језика, и националног бића, и националних и државних интереса, и бриге за народ – не за власт, појединца, него за државу. Јер, држава, а тиме и њен национ, на јаком су удару. И зато не могу а да се не сетим оне већ поменуте поруке великог пријатеља, Швајцарца Арчибалда Рајса. На велики српски празник Видовдан неки би да Србе осуде, прогласе злочинцима. Баш на тај дан крећу у кампању да прогласе Србе за геноцидан народ. Организују фестивал „Крокодил”, посвећен тзв. геноциду у Сребреници. Цео програм носи назив „Сребреница 30 година после” и конципиран је с циљем (уз филмове, промоције књига) да се српски народ прогласи геноцидним.

Какав је то порив у организаторима да баш на Видовдан, који за српски народ има изузетан значај, баце на свој народ оптужбу и осуду и тако га за век векова уврсте у најгоре и највеће злочинце на кугли земаљској? С једне телевизије студенткиња из Новог Пазара управо истиче овакву осуду и оптужбу и каже да због тога траже изборе. Обични грађани су мислили да тај захтев почива на нечем другом, што је понављано од краја прошле године, кад оно – Срби морају да признају геноцид у Сребреници. Чињеница је да се у Сребреници догодио тежак злочин. Неспорна је чињеница. Али не и геноцид. То су потврдили највећи стручњаци за геноцид, попут Ефраима Зурофа, израелског историчара америчког порекла. Истакнути стручњак је прошле године, пре доношења резолуције о Сребреници у УН, у листу „Тајмс ов Израел” јасно рекао да „нема места за резолуцију о Сребреници, јер у Сребреници није било геноцида”. Али, дневна политика примењује већ поменуту „воук” кампању – поништава и Зурофа и зналце, јер је интерес да се баш на велики српски празник баци блато на лице српског човека.

Морам да признам да не могу да сварим (а из стомака иде већина импулса) да је тако нешто – фестивал поводом 30 година геноцида у Сребреници, како је насловљен, рођено у главама оних који су наше горе лист. Пре могу да појмим да је то дошло извана, од оних којима је у интересу да се српски народ стави на пиједестал недела и злочина и да се понизи. Организатори овог фестивала само су прости извођачи радова тих страних наредбодаваца (али и неких невладиних организација у земљи које су опет на финансијском казану оних којима је интерес да српски народ прогласе геноцидним). И обично питање: Зашто, господо, баш на Видовдан чинити овакву неподопштину? Зашто, ако имате имало поштовања, према себи пре свега, а затим и према народу којем по рођењу припадате (јер нико није бирао где ће да се роди), нисте могли да овакав акт не спроводите на највећи српски празник? Зашто чините оно што Албин Курти чини српском народу на Косову и Метохији: за Видовдан је забранио истицање српске заставе и других српских обележја.

„Срби, чувајте се себе”, није без разлога написао као снажну поруку српском народу велики Арчибалд Рајс.

Драгиша Петровић,

новинар Радио Београда 1 у пензији, Крагујевац