Срби у видовданском огледалу

За друге народе 28. јун је обичан летњи дан. Можда први дан одмора или само јунски зној који се цеди низ чело. Али за Србе то је дан кад нам историја облачи свечано одело и гура нас пред лице вечности. Тог дана Срби не дишу плућима, већ митом. Не говоре језиком, већ гласовима предака.

Видовдан је дан који Срби не памте, него осећају. Као кад у оку виде одраз своје прошлости и наслућују будућност, тако се и кроз Видовдан огледа читава национална историја. И она узвишена, и она поразна, што се на крају, у српском чудесном календару, најчешће своди на исто.

Видовдан није дан, то је чвор наше судбине, запетљан између Светог цара Лазара и Гаврила Принципа, између Газиместана и Хага, између неба, земље и гробова. Тог дана се покривамо прошлошћу. И сваке године, као у неком литургијском театру, отварамо исти досије: Косовска битка, Милош Обилић, царство небеско или царство земаљско, атентат у Сарајеву, Милошевић на Газиместану, па Милошевић у Хагу. Отварамо га не да бисмо извукли поуке из историје, јер Срби не воле да изучавају ту драгоцену научну дисциплину, већ је обликују, надограђују и опевавају, али с увек истим закључком који се понавља из века у век, из деценије у деценију, из године у годину: ми смо народ части и парадокса.

На Косову, 1389. године, десило се и све и ништа. Нико не зна ко је заиста победио, али сви знају ко је изгубио. Нисмо изгубили само битку, изгубили смо право да будемо обичан народ. Јер, од тог дана, Србин не гине само за своју земљу, него за царство небеско. Кнез Лазар је убијен, али је васкрсао у епским народним песмама, које је могао да спева било ко, а затим да препричава и преноси с колена на колено. Можда неки млади чобанин, можда неки старац на обали реке, можда слепа баба са планине, али ма ко да је спевао те епске народне песме у десетерцу и касније их дорађивао, обликовао и стилизовао, оне су путовале кроз време, попримајући облик савршене поезије. Опчиниле су и великог Гетеа и великог Његоша, који је први покушао да надмаши те самоуке хероје усмене књижевности.

Милош Обилић је убио султана, али ма како да је био стваран, постао је мит. Вук Бранковић је издао у песмама и мање је битно то што га је историја касније рехабилитовала. Али, народна поезија није, већ га је, описујући га као негативца, сместила у националну подсвест као издајника. Одавде до вечности. Ко му је крив што се није појавио на Косову равном. Клинци би сада рекли да је заборавио да укључи аларм.

То је права прича о нама: увек полуистина у детаљима, али велика и болна историја у целини!

На овом тлу, које више личи на иконостас него на мапу, никла је идеја о Србима као народу који побеђује кад изгуби и губи када побеђује. Али никада не нестаје. И та идеја је постала завет, а завет је постао судбина. И данас, док шетамо Београдом или седимо у кафани, носимо Косово, како у срцу, тако и у песмама. Нарочито у оној легендарној коју је компоновао Захар, а пева је Гоца Лазаревић. Ко да ми отме из моје душе Косово. Запеваће је и најокорелији другосрбијанац кад стекне довољно промила алкохола у крви. Ујутру, кад га прође мамурлук, то ће чувати само за себе. Зар да јавно призна да је постао „нацош”?

Нема никакве сумње да историја бира Србе кад год хоће да напише ново поглавље велике интриге, крви и епохе. У томе има нечег трагично поетског. Или поетски трагичног, како коме драго. А ми смо ту, спремни да такву улогу по правилу прихватимо с нарочитим ентузијазмом.

Било је то такође на Видовдан 1914. године. Гаврило Принцип је био младић из земље без будућности, с плућима пуним туберкулозе и сновима пуним слободе. У Сарајеву, Принцип је нациљао аустроугарског надвојводу, а погодио – читав век. Тог тренутка, пуцањ није одјекнуо само у Аустрији, него у историји.

Принципов чин је био је последица мита. Гаврило, по тој метафизичкој теорији, није носио пиштољ. Он је носио завет. И зато је било тако лако манипулисати како њиме, тако и митом. Јер Драгутин Димитријевић Апис, шеф организације „Црна рука”, радио је вероватно за све друге тајне службе, осим за сопствену, српску војну обавештајну. Коју је, узгред, водио. Али, мит је и Аписа оставио тамо где јесте: он је тајанствени српски официр и обавештајац који је управљао Мајским превратом, масакрирањем краља Александра Обреновића и Драге Машин и довођењем Карађорђевића на престо. Потом је невидљивим нитима управљао „Младом Босном”, којој су припадали и Гаврило Принцип и Иво Андрић, да би га на крају убио краљ Александар Први Карађорђевић, предупредивши на Солунском процесу оно што би га вероватно сачекало: метак у леђа од стране неког од Аписових завереника.

Није случајно Александар Први, млади краљ мегаломанских склоности, управо на Видовдан донео Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, стварајући Краљевину Југославију. Кад тог дана донесете неку крупну политичку одлуку, Срби као да су омађијани. Или скоро сви. Славни генерал Живојин Мишић, највећи српски војсковођа у историји, више пута пензионисан због свог беспрекорног карактера и поштења, а потом реактивиран у главнокомандујућег кад год би нам загустило на бојном пољу, упозоравао је краља Александра да никако не ствара Југославију. Мишић је сматрао да ће то бити непоправљива историјска грешка, нарочито ако покушамо било какав заједнички живот с Хрватима у истој држави. Александар га није слушао, наручио је писање Видовданског устава. Остало је историја, која се по правилу понавља у цикличним круговима.

И опет Видовдан и опет Газиместан, много година касније. Слободан Милошевић се попео на камену проповедаоницу и рекао оно што су сви хтели да чују, 28. јуна 1989. године, приликом прославе 600 година од Косовске битке. Тај говор био је нешто између косовског циклуса и партијског реферата. Нико тада није био свестан да слуша римејк мита. Сви су слушали наду.

Тог дана ветар је дувао из правца Лазареве сенке која је лебдела над Газиместаном и Слобом. Народ се гушио у емоцији. Померила се земља, али и разум. Милошевић није био само председник, био је медијум. Покушао је да створи опсену да кроз њега говоре Лазар и Обилић. Само што је он помислио да је већи и од једног и од другог. Никад нећемо сазнати шта би се догодило да је тада Милошевић изговорио реч „демократија” и да је најавио да ће Србија бити носилац демократских процеса у тада још црвеној, социјалистичкој Југославији.

Међутим, Газиместан није био почетак грађанског рата и распада Југославије. Он је био предвиђен оног тренутка када је Видовдански устав ступио на снагу. Био је то крај илузије једног краља који је сањао да влада што већом територијом, што је наследио маршал Тито, који се, наравно, није позивао на Видовдан, већ на Авној. Сумњам да је и Слоба веровао у косовски мит и 28. јун. Био је банкар, атеиста и у души комуниста. И волео је виски. Чак и да је покушао да поверује, таква идеолошка верска скретања брзо би сасекла Мира Марковић. Милошевић је, у том грму лежи зец, на Газиместану манипулисао како косовским митом, тако и Видовданом, уместо да га је прагматично преобликовао у пожељан демократски пакет за свет који је надолазио и срушио Берлински зид.

Да ли је о томе размишљао Слободан Милошевић оног Видовдана 2001. године, кад је у глуво доба ноћи изручен Хашком трибуналу?

Било је много сузних очију испред телевизора и много осмеха у амбасадама. Тај Видовдан није имао патину Косова, ни жртву Гаврила Принципа, али је имао нешто подједнако српско – осећај да смо опет изиграли сами себе. У српском памћењу, то је као да смо цара Лазара испоручили Мурату. Није то било последње поглавље наше националне драме, али ће остати заувек упамћено као ноћ кад је мит сишао с бине и отишао у затвор. Сви су знали да је тада нешто умрло у нама. И за оне који су испоручили Милошевића. Знам да су тако мислили и Зоран Ђинђић, тадашњи премијер Србије, и Војислав Коштуница, ондашњи председник СР Југославије. Тог дана Србија је ставила потпис не само на уговор с Хагом, него и на признање да смо, као народ једног мита, макар он за неке био и кичаста илузија, приморани да постанемо народ услова и преговора. И то није било први пут. Није ли кнез Милош веома радо Карађорђеву главу на послужавнику испоручио Турцима?

Зато је некима Видовдан истински национални празник, некима опсесија, некима историјска мисија. Али, многима је тај дан тек још један повод за саборе и парастосе и идеалан тренутак за политичке манипулације и патриотске пароле. Али, у бити, сваком Србину – ма колико био модеран, европски настројен и прозрачно демократичан и ма како га оспоравао, као професор Жарко Кораћ, рецимо – у дубини душе сваком од њих овај дан пулсира. Као сећање на нешто веће од нас, што нам и даље не даје мира, али нам даје нешто драгоценије. Даје нам идентитет, ма како да је заснован на савршеној поезији незнаних песничких јунака.

Зато Видовдан траје. Не само зато што је уписан у црквене и свете календаре, већ зато што је урезан у свест. Зато Видовдан није само историјски датум, већ српски историјски хороскоп. У њему су записани кнезови, хероји, патриоте, издајници, битанге, атентатори, устави и изручења.

И тако је сваког 28. јуна. Србија стане пред огледало, али не да се диви себи, већ да провери колико још личи на себе. И сваки пут то лице је помало уморно, помало гордо, а највише је несхваћено. Баш као и историја коју слави.

А будућност? Гле чуда, Илон Маск је рођен 28. јуна. Видовдански је момак без сваке сумње. Нема шта. Притом је и најбогатији човек на свету, који је једну од својих чувених компанија назвао по Николи Тесли. Сасвим солидна грађа за још једно поглавље српске националне митологије. Некад трагичне, некад урнебесне. Понудимо, рецимо, Илону Пештер или Пасуљанске ливаде као космодром, одакле би српска свемирска извиђачка мисија кренула на Марс и део планете „малих зелених” прогласила за свету српску земљу. Зашто само део? Ред је да нешто оставимо и Американцима. Али, да најпре добро проверимо да Илон није потпуно забрљао с Трампом.

А данашњи Видовдан? Ако разум и интелигенција победе страст и ирационалност, биће то сасвим обичан дан, као што су били многи Видовдани. Можда је време да баш такве почнемо да обележавамо.