Srbi u vidovdanskom ogledalu

Za druge narode 28. jun je običan letnji dan. Možda prvi dan odmora ili samo junski znoj koji se cedi niz čelo. Ali za Srbe to je dan kad nam istorija oblači svečano odelo i gura nas pred lice večnosti. Tog dana Srbi ne dišu plućima, već mitom. Ne govore jezikom, već glasovima predaka.

Vidovdan je dan koji Srbi ne pamte, nego osećaju. Kao kad u oku vide odraz svoje prošlosti i naslućuju budućnost, tako se i kroz Vidovdan ogleda čitava nacionalna istorija. I ona uzvišena, i ona porazna, što se na kraju, u srpskom čudesnom kalendaru, najčešće svodi na isto.

Vidovdan nije dan, to je čvor naše sudbine, zapetljan između Svetog cara Lazara i Gavrila Principa, između Gazimestana i Haga, između neba, zemlje i grobova. Tog dana se pokrivamo prošlošću. I svake godine, kao u nekom liturgijskom teatru, otvaramo isti dosije: Kosovska bitka, Miloš Obilić, carstvo nebesko ili carstvo zemaljsko, atentat u Sarajevu, Milošević na Gazimestanu, pa Milošević u Hagu. Otvaramo ga ne da bismo izvukli pouke iz istorije, jer Srbi ne vole da izučavaju tu dragocenu naučnu disciplinu, već je oblikuju, nadograđuju i opevavaju, ali s uvek istim zaključkom koji se ponavlja iz veka u vek, iz decenije u deceniju, iz godine u godinu: mi smo narod časti i paradoksa.

Na Kosovu, 1389. godine, desilo se i sve i ništa. Niko ne zna ko je zaista pobedio, ali svi znaju ko je izgubio. Nismo izgubili samo bitku, izgubili smo pravo da budemo običan narod. Jer, od tog dana, Srbin ne gine samo za svoju zemlju, nego za carstvo nebesko. Knez Lazar je ubijen, ali je vaskrsao u epskim narodnim pesmama, koje je mogao da speva bilo ko, a zatim da prepričava i prenosi s kolena na koleno. Možda neki mladi čobanin, možda neki starac na obali reke, možda slepa baba sa planine, ali ma ko da je spevao te epske narodne pesme u desetercu i kasnije ih dorađivao, oblikovao i stilizovao, one su putovale kroz vreme, poprimajući oblik savršene poezije. Opčinile su i velikog Getea i velikog Njegoša, koji je prvi pokušao da nadmaši te samouke heroje usmene književnosti.

Miloš Obilić je ubio sultana, ali ma kako da je bio stvaran, postao je mit. Vuk Branković je izdao u pesmama i manje je bitno to što ga je istorija kasnije rehabilitovala. Ali, narodna poezija nije, već ga je, opisujući ga kao negativca, smestila u nacionalnu podsvest kao izdajnika. Odavde do večnosti. Ko mu je kriv što se nije pojavio na Kosovu ravnom. Klinci bi sada rekli da je zaboravio da uključi alarm.

To je prava priča o nama: uvek poluistina u detaljima, ali velika i bolna istorija u celini!

Na ovom tlu, koje više liči na ikonostas nego na mapu, nikla je ideja o Srbima kao narodu koji pobeđuje kad izgubi i gubi kada pobeđuje. Ali nikada ne nestaje. I ta ideja je postala zavet, a zavet je postao sudbina. I danas, dok šetamo Beogradom ili sedimo u kafani, nosimo Kosovo, kako u srcu, tako i u pesmama. Naročito u onoj legendarnoj koju je komponovao Zahar, a peva je Goca Lazarević. Ko da mi otme iz moje duše Kosovo. Zapevaće je i najokoreliji drugosrbijanac kad stekne dovoljno promila alkohola u krvi. Ujutru, kad ga prođe mamurluk, to će čuvati samo za sebe. Zar da javno prizna da je postao „nacoš”?

Nema nikakve sumnje da istorija bira Srbe kad god hoće da napiše novo poglavlje velike intrige, krvi i epohe. U tome ima nečeg tragično poetskog. Ili poetski tragičnog, kako kome drago. A mi smo tu, spremni da takvu ulogu po pravilu prihvatimo s naročitim entuzijazmom.

Bilo je to takođe na Vidovdan 1914. godine. Gavrilo Princip je bio mladić iz zemlje bez budućnosti, s plućima punim tuberkuloze i snovima punim slobode. U Sarajevu, Princip je naciljao austrougarskog nadvojvodu, a pogodio – čitav vek. Tog trenutka, pucanj nije odjeknuo samo u Austriji, nego u istoriji.

Principov čin je bio je posledica mita. Gavrilo, po toj metafizičkoj teoriji, nije nosio pištolj. On je nosio zavet. I zato je bilo tako lako manipulisati kako njime, tako i mitom. Jer Dragutin Dimitrijević Apis, šef organizacije „Crna ruka”, radio je verovatno za sve druge tajne službe, osim za sopstvenu, srpsku vojnu obaveštajnu. Koju je, uzgred, vodio. Ali, mit je i Apisa ostavio tamo gde jeste: on je tajanstveni srpski oficir i obaveštajac koji je upravljao Majskim prevratom, masakriranjem kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin i dovođenjem Karađorđevića na presto. Potom je nevidljivim nitima upravljao „Mladom Bosnom”, kojoj su pripadali i Gavrilo Princip i Ivo Andrić, da bi ga na kraju ubio kralj Aleksandar Prvi Karađorđević, predupredivši na Solunskom procesu ono što bi ga verovatno sačekalo: metak u leđa od strane nekog od Apisovih zaverenika.

Nije slučajno Aleksandar Prvi, mladi kralj megalomanskih sklonosti, upravo na Vidovdan doneo Ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, stvarajući Kraljevinu Jugoslaviju. Kad tog dana donesete neku krupnu političku odluku, Srbi kao da su omađijani. Ili skoro svi. Slavni general Živojin Mišić, najveći srpski vojskovođa u istoriji, više puta penzionisan zbog svog besprekornog karaktera i poštenja, a potom reaktiviran u glavnokomandujućeg kad god bi nam zagustilo na bojnom polju, upozoravao je kralja Aleksandra da nikako ne stvara Jugoslaviju. Mišić je smatrao da će to biti nepopravljiva istorijska greška, naročito ako pokušamo bilo kakav zajednički život s Hrvatima u istoj državi. Aleksandar ga nije slušao, naručio je pisanje Vidovdanskog ustava. Ostalo je istorija, koja se po pravilu ponavlja u cikličnim krugovima.

I opet Vidovdan i opet Gazimestan, mnogo godina kasnije. Slobodan Milošević se popeo na kamenu propovedaonicu i rekao ono što su svi hteli da čuju, 28. juna 1989. godine, prilikom proslave 600 godina od Kosovske bitke. Taj govor bio je nešto između kosovskog ciklusa i partijskog referata. Niko tada nije bio svestan da sluša rimejk mita. Svi su slušali nadu.

Tog dana vetar je duvao iz pravca Lazareve senke koja je lebdela nad Gazimestanom i Slobom. Narod se gušio u emociji. Pomerila se zemlja, ali i razum. Milošević nije bio samo predsednik, bio je medijum. Pokušao je da stvori opsenu da kroz njega govore Lazar i Obilić. Samo što je on pomislio da je veći i od jednog i od drugog. Nikad nećemo saznati šta bi se dogodilo da je tada Milošević izgovorio reč „demokratija” i da je najavio da će Srbija biti nosilac demokratskih procesa u tada još crvenoj, socijalističkoj Jugoslaviji.

Međutim, Gazimestan nije bio početak građanskog rata i raspada Jugoslavije. On je bio predviđen onog trenutka kada je Vidovdanski ustav stupio na snagu. Bio je to kraj iluzije jednog kralja koji je sanjao da vlada što većom teritorijom, što je nasledio maršal Tito, koji se, naravno, nije pozivao na Vidovdan, već na Avnoj. Sumnjam da je i Sloba verovao u kosovski mit i 28. jun. Bio je bankar, ateista i u duši komunista. I voleo je viski. Čak i da je pokušao da poveruje, takva ideološka verska skretanja brzo bi sasekla Mira Marković. Milošević je, u tom grmu leži zec, na Gazimestanu manipulisao kako kosovskim mitom, tako i Vidovdanom, umesto da ga je pragmatično preoblikovao u poželjan demokratski paket za svet koji je nadolazio i srušio Berlinski zid.

Da li je o tome razmišljao Slobodan Milošević onog Vidovdana 2001. godine, kad je u gluvo doba noći izručen Haškom tribunalu?

Bilo je mnogo suznih očiju ispred televizora i mnogo osmeha u ambasadama. Taj Vidovdan nije imao patinu Kosova, ni žrtvu Gavrila Principa, ali je imao nešto podjednako srpsko – osećaj da smo opet izigrali sami sebe. U srpskom pamćenju, to je kao da smo cara Lazara isporučili Muratu. Nije to bilo poslednje poglavlje naše nacionalne drame, ali će ostati zauvek upamćeno kao noć kad je mit sišao s bine i otišao u zatvor. Svi su znali da je tada nešto umrlo u nama. I za one koji su isporučili Miloševića. Znam da su tako mislili i Zoran Đinđić, tadašnji premijer Srbije, i Vojislav Koštunica, ondašnji predsednik SR Jugoslavije. Tog dana Srbija je stavila potpis ne samo na ugovor s Hagom, nego i na priznanje da smo, kao narod jednog mita, makar on za neke bio i kičasta iluzija, primorani da postanemo narod uslova i pregovora. I to nije bilo prvi put. Nije li knez Miloš veoma rado Karađorđevu glavu na poslužavniku isporučio Turcima?

Zato je nekima Vidovdan istinski nacionalni praznik, nekima opsesija, nekima istorijska misija. Ali, mnogima je taj dan tek još jedan povod za sabore i parastose i idealan trenutak za političke manipulacije i patriotske parole. Ali, u biti, svakom Srbinu – ma koliko bio moderan, evropski nastrojen i prozračno demokratičan i ma kako ga osporavao, kao profesor Žarko Korać, recimo – u dubini duše svakom od njih ovaj dan pulsira. Kao sećanje na nešto veće od nas, što nam i dalje ne daje mira, ali nam daje nešto dragocenije. Daje nam identitet, ma kako da je zasnovan na savršenoj poeziji neznanih pesničkih junaka.

Zato Vidovdan traje. Ne samo zato što je upisan u crkvene i svete kalendare, već zato što je urezan u svest. Zato Vidovdan nije samo istorijski datum, već srpski istorijski horoskop. U njemu su zapisani knezovi, heroji, patriote, izdajnici, bitange, atentatori, ustavi i izručenja.

I tako je svakog 28. juna. Srbija stane pred ogledalo, ali ne da se divi sebi, već da proveri koliko još liči na sebe. I svaki put to lice je pomalo umorno, pomalo gordo, a najviše je neshvaćeno. Baš kao i istorija koju slavi.

A budućnost? Gle čuda, Ilon Mask je rođen 28. juna. Vidovdanski je momak bez svake sumnje. Nema šta. Pritom je i najbogatiji čovek na svetu, koji je jednu od svojih čuvenih kompanija nazvao po Nikoli Tesli. Sasvim solidna građa za još jedno poglavlje srpske nacionalne mitologije. Nekad tragične, nekad urnebesne. Ponudimo, recimo, Ilonu Pešter ili Pasuljanske livade kao kosmodrom, odakle bi srpska svemirska izviđačka misija krenula na Mars i deo planete „malih zelenih” proglasila za svetu srpsku zemlju. Zašto samo deo? Red je da nešto ostavimo i Amerikancima. Ali, da najpre dobro proverimo da Ilon nije potpuno zabrljao s Trampom.

A današnji Vidovdan? Ako razum i inteligencija pobede strast i iracionalnost, biće to sasvim običan dan, kao što su bili mnogi Vidovdani. Možda je vreme da baš takve počnemo da obeležavamo.