Како је Нушић побегао из Панчева

Панчево – Увео ме је у велику радњу и док сам покуњено стајао у углу, мој отац је тихо говорио са једним дежмекастим господином, који је седео одмах до улаза, као за неком катедром, коју ја дотле нисам видео по нашим радњама. Био сам позван да пољубим руку старог господина и схватио тог тренутка да се нешто крупно преломило над мојом главом...”, тако се несуђени трговац Бранислав Нушић сећао свог првог „намештења” у радњи „Код златне руже”, са којег је, одмах наставља, „дошао на зликовачку мисао да побегне”... Голобради Нушић доспео је јуна месеца пре 140 лета на број 8 Jabukaer Hauptstrasse у радњу овдашњег угледног трговца Васе Ћурчина – по казни.

Како је догађај описао сам Нушић, „стекло се неколико прилика” које су саме трасирале његов пут занатлије. Наиме, после краха на берзи са породицом напушта Дорћол и сели се у Смедерево, где је, да невоља буде већа, „згодно” у првом разреду гимназије „окинуо” годину, јер се више од школе занимао за оснивање дечје позоришне сцене. Ту се глава фамилије Георгијес Нуша разљутио и наследника одвео код свог пријатеља у Панчево, збориште трговаца.

„Од тог тренутка ничега се не сећам, до као кроз сан, неких кутија које сам непрестано обарао, сандука и бале с гвозденим обручима пред дућаном, метле и ђубровника и, чудновато, једнако ми је у глави био мој друг Јевта Угичић, који сада игра главне роле у Смедереву”, писао је Бранислав. На првом „упослењу” главни лик овог „комада” издржао је равно три дана, након чега је „обезбеђен с три сребрне форинте у џепу, да му се нађе”, побегао назад у Смедерево, па најпре потражио Јевту, а тек после се јавио родитељима. Од оца је, по сопственом казивању, „добио прописне батине”.

Тако је пала завеса на невесели чин кратког боравка дванаестогодишњег Нушића на занату. Из пишчевог „панчевачког периода” остао је и запис Мирјане Ћурчин у књизи „Сјај грађанске и уметничке елите” да је као шегрт зарадио и шамар, „или је то била само ћушка”, о чему је било речи када се са породицом Ћурчин састао 30 година касније. Јер дошао је тада већ славни писац ипак у Панчево.

Први сусрет збио се пригодом гостовања трупе Српског народног позоришта. Није Нушић прескочио да сврати на адресу својих детињих мора – у радњу „која је била на истом месту и имала исти изглед и распоред”, коју је као дете запамтио... „Погледао сам испод ока оно место на коме сам одстојао своје тродневно школовање, а сада је на том месту стајао један мали пурца, не слутећи да почиње каријеру као и ја”, сећао се у „Аутобиографији”. Тада му је несуђени послодавац, Васа Ћурчин приредио гала ручак, у ладњаку кућног дворишта, у сенци кестена, за свечаном трпезом око које је била читава фамилија и све калфе и шегрти, а сусрет је био, бележи Мирјана Ћурчин „веома дирљив”.

Послужен је обед по банатском обичају, одржана и пригодна здравица: „Да је овде присутан један велики човек, којем није било суђено да постане трговац... Но, не постаје сваки обичан човек велики и значајан и зато се не треба заносити и бежати од заната”, добио је Нушић последњу „лекцију” од овдашњег уваженог трговца.

Али ни он није остао дужан, па је прилика била да открије како се Панчеву одужио. Отворио је душу причом о комаду „Сумњиво лице” и како ни из трећег пута није успео да га постави на сцену, па је рукопис остао у кршу Албаније. А када се Велики рат свршио, дошао је један Шиптар да му врати „комад”, који је пронашао у својој кући. „И сада донео сам га да вам га прикажем, драги Панчевци, пошто је насловни јунак – Ђока – апотекарски помоћник из Панчева” приповедао је Нушић.