Јун без кише, род малине преполовљен

Бранковина – Ово је једна од оних година када је за малинаре ваљевског краја откупна цена малине мањи проблем, много већи је да ли ће имати шта да понуде по било којој цени, имајући у виду да ће, како процене кажу, род бити најмање преполовљен. Суша каква се у јуну не памти, практично цео месец без капи кише, оставила је готово катастрофалне последице у малињацима на подручју Колубарског округа, где је „црвено благо” посађено на око 1.500 хектара. Откупне цене од око 400 динара за малину произведену у конвенционалним условима и око 500 динара за ону која је блиска органској, процењују се као солидне, али шта вреди кад нема шта да се бере.

Не само овогодишња већ и прошлогодишња суша имала је утицај на род и квалитет малине, указује Јован Милинковић, саветодавац за воћарство и виноградарство у Пољопривредној саветодавној и стручној служби Ваљево.

– Родни изданци који је требало да донесу род ове године остали су нешто краћи, са мањим бројем гранчица по изданку, са мање плодова на гранчици. Кишовити мај је обећавао, али јун је био катастрофа и то је оставило тешке последице по малињаке – каже Милинковић за „Политику”.

Квалитет је у почетку био добар, додаје, али је онда драстично опао. Плодови су остали ситни, пребрзо сазревају, тако да ће и берба изузетно кратко трајати – у нижим пределима можда још неколико дана, у планинским крајевима, очекује се, још две седмице...

– Гајење малине без довољно наводњавања и без мрежа за сенчење постаје јако ризично. Мора се обезбедити вода и мењати приступ гајењу малине, ако желимо квалитетан принос – поручује Милинковић, упозоравајући да све више воћара напушта ову производњу, јер је на граници рентабилности.

Скоро сваке године малинари ваљевског краја имају извесних проблема са сушом, али ове је ситуација заиста на ивици очаја. Окупили су се још једном у Бранковини код Ваљева на традиционалној манифестацији „Дан малине”, на којој обично представљају резултате свог рада, своје производе, размењују искуства... Ове године су, мање-више, могли само муку да поделе.

Радиша Спасојевић из Доњих Лесковица, у подножју планине Повлен, на 670 метара надморске висине гајио је малину на 1,15 хектара, сада је смањио на 70 ари сорте микер. У последња три дана довукао је 12 камиона са по седам хиљада литара воде са удаљености од 14 километара да би спасао што се спасти може, а резултат је, вели, као да није ни заливао.

– У мом селу један дан седмично, четвртком, добијамо воду и сад неко очекује да ја нешто произведем! Произвео сам јагње, не треба никоме, произвео сам прасе, не треба никоме... Уложио сам све у малину, око ње мора да се ради од фебруара до децембра. Клечао сам у малини, радио и сад кад је дошло да се бере, воде нема и гледам је како пропада – очајан је овај домаћин.

Ако још ове седмице не падне киша у овим његовим брдским крајевима, брања малине неће ни бити, уверен је. Ако се нешто и обере, квалитет ће бити раван нули, закључује. И подсећа да се на два километра у ваздушној линији од његовог малињака налази акумулационо језеро Стубо-Ровни са милионима кубних метара воде, коју може само да гледа, не и да користи.

И Милован Степановић из села Суводање, који гаји сорте фертоди и енросадира, свакако осећа последице суше, али тврди да она није главни проблем. Суша је умањила производњу, али није уништила малињаке, није отерала децу са села, тврди он. Малинарство стагнира у последњих 25 година, откако су се формирала удружења малинара која су, уместо да поспеше, уназадила производњу, сматра Степановић.

– Уопште се не води рачуна о квалитету и цени малине. Увози се све и свашта и продаје као српска малина, што нас убија... Зна се да држава не може да утиче на цену, али може да утиче на то да се не увози малина лошег квалитета – поручује овај произвођач.

Однос квалитет–цена

Милован Степановић се сећа како је пре неколико деценија, као дечак, носио на обрамици девет гајби малине, од којих је шест било екстра квалитета, а три прве класе. Тога више нема.

– Овогодишња цена је за овакав квалитет задовољавајућа, али за бољи квалитет требало би да буде виша цена. Међутим, да би се остварио бољи квалитет потребна су много већа улагања у садни материјал, наводњавање, мреже, агротехнику... Све су то велики трошкови који се са овом откупном ценом не могу покрити – истиче Степановић.