„Преживљавање” НАТО-а

Низ глобалних догађаја последњих дана јуна: самит Југоисточна Европа – Украјина у Одеси, расплет на Блиском истоку (рат Израела и Ирана), самит Г7 у Канади, светски економски форум у Санкт Петербургу, самит НАТО-а у Хагу и ЕУ у Бриселу, самит ШОС у Киргизији, показали су актуелни ниво глобалних односа у условима неумитне мултиполарности и геостратешких промена с повратком реалполитике коју у овом тренутку динамично и садржајно диктира нова америчка администрација на челу с председником Трампом. 
Суштину промена чини престанак једностране доминације САД и Запада и њихов отпор таквом развоју уз одговарајуће прилагођавање и нова неизбежна прерасподела моћи на глобалном плану, у чему сила доминантних глобалних ривала (САД, Русије и Кине) и њена функција добија посебан значај. Ратови, руско-украјински у Европи против ширења НАТО-а и на Блиском истоку ради потврде доминације САД, главна су обележја поменутог развоја. У овоме одређену улогу има и НАТО, као доминантан инструмент силе западне алијансе у функцији реализације неких стратешких интереса. Зато и самит НАТО-а у Хагу 25. јуна заслужује посебну пажњу, јер његово одвијање и крајњи исход најбоље илуструју демонстрацију реалполитике Вашингтона и проблеме трансатлантске савезничке кохезије у вези с главним глобалним геостратешким циљевима и даљом функцијом организације у њиховој реализацији. 
Како НАТО стратешко-политички постоји и искључиво делује ради супротстављања Русији, на самиту је доминирало актуелно питање даљег функционисања организације и посебно неслагање око приступа теми Русије и кроз став према рату у Украјини. Наиме, нови приступ Вашингтона јесте да су домети, надлежност, финансирање… НАТО-а пре свега европски интерес и обавеза, а да ангажман САД искључиво зависи од њихових конкретних интереса (стратегија, геополитика, финансије, итд.). У новом приступу Вашингтон уважава мултиполарност и нужност реалполитике, те односе с Русијом смешта у главни глобални контекст, резервише за регулисање на том нивоу и искључује учешће НАТО-а и западних савезника. У томе је и кључна разлика у приступу самом рату у Украјини, чијем окончању тежи Вашингтон кроз пројекцију своје улоге и утицаја и у том циљу глобални контекст нормализације односа с Русијом, док су западни савезници на линији наставка подршке Украјини и рата свим средствима до „победе”. Кад је реч о домету, илустративно је одсуство западних савезника из пацифичког региона: Јапана, Јужне Кореје и Аустралије, који су били првобитно позвани с идејом о будућој пројекцији НАТО-а и на азијскопацифички простор, који у будућности добија кључну глобалну геостратешку димензију. 
Искључивање НАТО-а у било којем облику ангажмана на актуелном Блиском истоку, као на пример раније у Авганистану, додатно заокружује процену о стварним будућим дометима НАТО-а ван оквира Европе и Русије. 
У таквим околностима одвијао се самит. Био је искључиво подређен председнику Трампу. У основи је доминирало питање финансирања преко инсистирања председника Трампа да се контрибуција подигне на пет процената по чланици и америчко доминантно учешће одговарајуће избалансира на ниво равноправног учешћа. Кроз свођење рада на један дан, знатну редукцију дневног реда, завршне декларације на „рутинску” једну страну као резултат америчких ставова, самит је потврдио апсолутну војнополитичку доминацију САД над организацијом и одсуство обједињене стратегије у условима промена које диктира администрација председника Трампа. Кад се све сабере, самит у Хагу се свео на настојање да се обезбеди сагласност САД за даљу функцију организације кроз сагласност с условима САД (финансирање, нови геополитички глобални контекст, ограничење домета, итд). 
Најбољу илустрацију дубоких промена преставља сама завршна декларација самита у поређењу с оном с прошлог самита у Вашингтону за време администрације председника Бајдена. Ова, амбициозно прелиминарно најављена с дводневним богатим дневним редом, сведена је на једнодневну редуковану дебату и једну страну с пет „рутинских” тачака већ познатих формулација и уобичајеном оценом о стратешкој „претњи Русије”. Нема санкција Русији на захтев САД, нити актуелних интенција ЕУ и западних Европљана у вези с даљом промоцијом санкционе политике (18. пакет и др.). Нема ни помињања ЕУ. Украјина је потпуно изостављена, чиме је бар у догледно време дефинитивно одбачена могућност даљег активног третмана пријема Украјине у НАТО. У којој мери ово одражава разлике у приступу САД и европских савезника најбоље се види упоређивањем ове из Хага и декларације са самита ЈИЕЗ–Украјина у Одеси пре две недеље, где је западноевропски приступ наглашено подвучен тачком 7. са изричитом посвећеношћу приступу Украјине НАТО-у и његовим трансатлантским интеграцијама на активној и динамичној основи. 
Ако би се крајње објективно посматрао самит НАТО-а у Хагу, када се имају у виду одређене несагласности Европљана са САД, али и међу собом, како око Украјине, тако и неким другим значајним питањима, може се закључити да је био у ствари посвећен „преживљавању” организације у новим геостратешким околностима с глобалним значењем и условима дијаметрално новог приступа међународним односима нове америчке администрације имајући у виду доминантну улогу САД у опстајању и функцији НАТО-а у целини. Овакав резиме има основа бар док траје ова администрација САД с њеним виђењем међународних односа и интереса САД у њима. 
Кад је реч о Србији и нашим интересима, регион такође није био на дневном реду, а на крају је генерални секретар Руте на конференцији за штампу ипак назначио да нема промена у ангажману НАТО-а у региону кроз Кфор и у БиХ. Уосталом ови ангажмани преко ОУН иду у прилог и даљој одрживој функцији НАТО-а.

*Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа