ОЛИВЕР ЊЕГО

Војску сам служио у противоклопној јединици у Касарни "4. јул" на Вождовцу. Брзо су ме сви заволели, почео сам да певам, али сам био и примеран војник. Имам лепе успомене на период војске. Отац ми је био војно лице, пуковник, пилот, тако да је то за мене била велика част и задовољство. Стекао сам посебан однос према животу, дисциплини, према пријатељима. Једну невероватну снагу, истрајност, издржљивост. Тај војнички дух, традиција, била је изузетно изражена у породици. Пре свега, прадедовска, у балканским и Првом светском рату, док је пола очеве фамилије стрељано у Јасеновцу.

Илија Нешковић Нешованлија, учесник балканског и Првог светског рата, деда по мајци, у белим рукавицама носио је срце Арчибалда Рајса да му се сахрани на Кајмакчалану, а тело почива на Топчидерском гробљу. Патриотски став и здравост одувек је постојала, тако да сам часно отишао у војску, када је трајала дванаест месеци.

Данашњу војску посматрам са дозом презира, може се чак рећи подругљиво. Смејем се тим истетовираним, окићеним момцима који са минђушама више личе на девојке. У први план се истиче питање професионализације војске. Слажем се да она треба да постоји, али шта то значи. Је л’ ранијих педесет хиљада старешина и официра није било професионално?

Нажалост, дошло је до потпуне ерозије војничког кадра и морала. Остаје нам једино да лицитирамо докле ће тај суноврат да траје, а бојим се да упадамо у све мрачнији и дубљи тунел. Као да заборављамо да смо јаки онолико колико смо свесни, уверени у своју снагу.

Два америчка авиона, претходне недеље, слетела су на батајнички аеродром. Дирнуо ме је цинизам једног од њих. Гађали смо вас, мртав хладан поручи храбри бомбардер са неба, али то више не важи. Како то да схватимо, да ли да подведемо под чин отвореног ругања? Барем да се не хвале својим злоделима.

Не знам докле ће трајати срозавање српског, патриотског духа. Очајан сам што се уништава, намерно затире, искривљава памћење кроз све сегменте националне свести, а то важи и за војску. Да ли ће у будућности она успети да се одупре свим тим притисцима, ултиматумима. Коју ће позицију себи изградити, да ли ће уопште постојати и у ком облику., остаје да се види.

Осакаћеном националном памћењу уосталом и није потребна војска. Стрепим од подмуклих, неких смутљивих, опасно тенденциозних намера оних којима је једини циљ да униште дух овог народа и његову војничку снагу и величину. А, онда ћемо почети све више да личимо на путујуће луткарско позориште. Имаћемо лепе кловнове без икаквог значајнијег дејства.

У најновијем документарном филму Здравка Шотре "Где цвета лимун жут", има аутентичних секвенци о преласку српске војске на Крф. Када видите тог српског војника, људину, више гладног него ситог, промрзлог него обувеног, можемо да останемо једино емотивно зарозани и најежени. Интересантно да на пројекцији филма нису виђени политичари. Да ли то може да значи да оне који обликују национално мишљење не интересује историја, макар ближа, овог народа. Или смо дошли до тачке када лични егоизам односи примат над свим.