Беседа на Славији

 

 

Да ли би говор Владана Ђокића на видовданском скупу на Славији изазвао било какву пажњу да га је изговорио неко други, а не ректор нашег најзначајнијег универзитета? Питање је реторичко јер они који су говор чули намах су га и заборавили. Али није да су га намерно заборавили, него нису ни имали шта да запамте. Говор је у тој мери испразан да је тешко направити смислен сажетак, па ћу делове пренети онако како их је забележио један таблоидни апостол.

„Зашто смо се окупили овде вечерас?”, поче Ђокић – коме, изгледа, ни самом није било јасно шта ће уопште ту – своју беседу. Али реторичка питања не служе за оријентацију већ да изазову почетну пажњу и подигну емотивни набој код слушаоца.

Кад су, дакле, сви напето очекивали да Ђокић каже како смо се окупили јер је полиција самовољно упала на факултете; или зато што су факултете окупирале мале групе младих људи с црвеним књижицама које је организовала владајућа партија како би спречила да се млади људи образују; или да владајућа странка по сопственом нахођењу поставља некомпетентне декане; или да се универзитетски ресурси и мреже користе за пропагирање ставова и идеологије владајуће партије; или да је промењен Устав којим се укидају вишестраначки избори; или да су одузете фреквенције антивладиним медијима; или да зборови владајуће странке блокирају улице и малтретирају грађане који иду својим послом, тада би, верујем, свако од нас, а међу првима потписник ових редова, узвикнуо: „Ave Ђокићу, morituri te salutant!” И заиста, многи би били спремни да погину пре него да дозволе оваква непочинства.

Али не, уместо конкретних проблема за чије решавање би свако од окупљених живот дао, ректор је објаснио да смо се окупили „да заједно потврдимо јединство у одбрани основних демократских и универзитетских вредности”. Мош мислити, потврдимо, универзитетских вредности.

Кад су сви очекивали позив да се право са Славије крене у ослобођење наших факултета тако што ћемо разјурити ту бахату есенесовску младеж коју је партијска врхушка подмитила сендвичима, ситним новцима и обећањима о синекурама, ректор је почео да нас замајава причом о кризи у коју „тоне држава која одбацује ове вредности, која потцењује знање и културу, која урушава сопствене институције”. Ма шта ми рече, тоне држава, сопствене институције.

Да је стварно мислио оно што је рекао, да је „образовање кичма сваког друштва” и да нам је „заједничка мисија да сачувамо институције, правду и право на различитост”, морао је, а још није касно, да нас позове да најуримо декане који су без консултација с наставницима и студентима својих факултета позвали на блокаду и тако скочили на кичму нашег друштва. Али авај, само речи, заједничка мисија, правда и право.

Пароле, пароле, пароле… И док хиљаде „СНС провокатора” јуришају моткама на кордоне полиције, разбацују контејнере по граду и жардињерама блокирају путеве, Ђокић позива „да се на насиље, увреде и лажи одговара истрајно, достојанствено, солидарно и мирно. Као што тиха вода брег рони, тако и наша ненасилна борба доноси трајну и дубоку промену у друштву”. Па зар то нису речи – макар завијене у поетску кучину, и зар се тако не понаша и наш архинепријатељ? Зар треба да се угледамо на њега и зар то није врховни доказ да Ђокић можда и говори у његово име? Баш му га скреса, насиље, солидарно.

И како обично конац дело краси, тако и Ђокић на крају рече: „Поносан сам што припадам академској заједници која је у овом историјском тренутку стала уз своје студенте.” Оста Ђокић поносан, у историјском тренутку.

Е па ја нисам поносан што припадам академској заједници која допушта да шака декана које је засигурно инсталирала СНС врхушка онемогућава рад факултета. Нисам поносан што младеж индоктринирана СНС идеологијом – од којих многи нису положили ниједан колоквијум – одређује шта су универзитетске вредности. Нисам поносан што уместо мудрог ректора који води рачуна о свим својим студентима и свим запосленима, као и угледу најстаријег и најважнијег универзитета у земљи, гради своју политичку каријеру заклањајући се иза својих истомишљеника. Нисам поносан што уместо да писаним путем, како то закон налаже, упозори декане и савете факултета на поступања и одлуке супротне закону и статуту универзитета, само „саосећајно диже обрве” и брижно привија на груди оне који му на те појаве указују. Нисам поносан што, уместо да обесхрабри, својим наступима даје легитимитет онима који идеолошки и политички вршљају по факултетима.

Али кажу ми пријатељи да сам преоштар према Ђокићу. Није, кажу, он то написао. То му пишу „неке бабе око њега”. Други се слажу да није од његове памети, али да му то пишу неки радикални декани блиски СНС-у.

Истина, и сам видим да није ни од чије памети, а уосталом, да је сам смишљао, ваљда не би морао да чита као ђаче које пред разредом чита састав који су му родитељи написали. Тако ми ђаво није дао мира, па сам питао вештачку интелигенцију да она састави говор на тему побуна универзитета и недемократски режим. Ако се изузме реторички увод, све остало је мање више исто. Кључне речи у оба састава су општа места: савест, насиље власти, ћутање је саучесништво; институције, корупција, правда, безакоње, одговорност према друштву, истина и слобода, поштени избори, студенти се не боје већ мењају свет, не одустајемо, бастион слободе. Можда сам заиста био преоштар, али не бих био нити би овај текст уопште настао да је ректор користио плаћену верзију чет ГПТ-а.

*Социолог

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа