Beseda na Slaviji

 

 

Da li bi govor Vladana Đokića na vidovdanskom skupu na Slaviji izazvao bilo kakvu pažnju da ga je izgovorio neko drugi, a ne rektor našeg najznačajnijeg univerziteta? Pitanje je retoričko jer oni koji su govor čuli namah su ga i zaboravili. Ali nije da su ga namerno zaboravili, nego nisu ni imali šta da zapamte. Govor je u toj meri isprazan da je teško napraviti smislen sažetak, pa ću delove preneti onako kako ih je zabeležio jedan tabloidni apostol.

„Zašto smo se okupili ovde večeras?”, poče Đokić – kome, izgleda, ni samom nije bilo jasno šta će uopšte tu – svoju besedu. Ali retorička pitanja ne služe za orijentaciju već da izazovu početnu pažnju i podignu emotivni naboj kod slušaoca.

Kad su, dakle, svi napeto očekivali da Đokić kaže kako smo se okupili jer je policija samovoljno upala na fakultete; ili zato što su fakultete okupirale male grupe mladih ljudi s crvenim knjižicama koje je organizovala vladajuća partija kako bi sprečila da se mladi ljudi obrazuju; ili da vladajuća stranka po sopstvenom nahođenju postavlja nekompetentne dekane; ili da se univerzitetski resursi i mreže koriste za propagiranje stavova i ideologije vladajuće partije; ili da je promenjen Ustav kojim se ukidaju višestranački izbori; ili da su oduzete frekvencije antivladinim medijima; ili da zborovi vladajuće stranke blokiraju ulice i maltretiraju građane koji idu svojim poslom, tada bi, verujem, svako od nas, a među prvima potpisnik ovih redova, uzviknuo: „Ave Đokiću, morituri te salutant!” I zaista, mnogi bi bili spremni da poginu pre nego da dozvole ovakva nepočinstva.

Ali ne, umesto konkretnih problema za čije rešavanje bi svako od okupljenih život dao, rektor je objasnio da smo se okupili „da zajedno potvrdimo jedinstvo u odbrani osnovnih demokratskih i univerzitetskih vrednosti”. Moš misliti, potvrdimo, univerzitetskih vrednosti.

Kad su svi očekivali poziv da se pravo sa Slavije krene u oslobođenje naših fakulteta tako što ćemo razjuriti tu bahatu esenesovsku mladež koju je partijska vrhuška podmitila sendvičima, sitnim novcima i obećanjima o sinekurama, rektor je počeo da nas zamajava pričom o krizi u koju „tone država koja odbacuje ove vrednosti, koja potcenjuje znanje i kulturu, koja urušava sopstvene institucije”. Ma šta mi reče, tone država, sopstvene institucije.

Da je stvarno mislio ono što je rekao, da je „obrazovanje kičma svakog društva” i da nam je „zajednička misija da sačuvamo institucije, pravdu i pravo na različitost”, morao je, a još nije kasno, da nas pozove da najurimo dekane koji su bez konsultacija s nastavnicima i studentima svojih fakulteta pozvali na blokadu i tako skočili na kičmu našeg društva. Ali avaj, samo reči, zajednička misija, pravda i pravo.

Parole, parole, parole… I dok hiljade „SNS provokatora” jurišaju motkama na kordone policije, razbacuju kontejnere po gradu i žardinjerama blokiraju puteve, Đokić poziva „da se na nasilje, uvrede i laži odgovara istrajno, dostojanstveno, solidarno i mirno. Kao što tiha voda breg roni, tako i naša nenasilna borba donosi trajnu i duboku promenu u društvu”. Pa zar to nisu reči – makar zavijene u poetsku kučinu, i zar se tako ne ponaša i naš arhineprijatelj? Zar treba da se ugledamo na njega i zar to nije vrhovni dokaz da Đokić možda i govori u njegovo ime? Baš mu ga skresa, nasilje, solidarno.

I kako obično konac delo krasi, tako i Đokić na kraju reče: „Ponosan sam što pripadam akademskoj zajednici koja je u ovom istorijskom trenutku stala uz svoje studente.” Osta Đokić ponosan, u istorijskom trenutku.

E pa ja nisam ponosan što pripadam akademskoj zajednici koja dopušta da šaka dekana koje je zasigurno instalirala SNS vrhuška onemogućava rad fakulteta. Nisam ponosan što mladež indoktrinirana SNS ideologijom – od kojih mnogi nisu položili nijedan kolokvijum – određuje šta su univerzitetske vrednosti. Nisam ponosan što umesto mudrog rektora koji vodi računa o svim svojim studentima i svim zaposlenima, kao i ugledu najstarijeg i najvažnijeg univerziteta u zemlji, gradi svoju političku karijeru zaklanjajući se iza svojih istomišljenika. Nisam ponosan što umesto da pisanim putem, kako to zakon nalaže, upozori dekane i savete fakulteta na postupanja i odluke suprotne zakonu i statutu univerziteta, samo „saosećajno diže obrve” i brižno privija na grudi one koji mu na te pojave ukazuju. Nisam ponosan što, umesto da obeshrabri, svojim nastupima daje legitimitet onima koji ideološki i politički vršljaju po fakultetima.

Ali kažu mi prijatelji da sam preoštar prema Đokiću. Nije, kažu, on to napisao. To mu pišu „neke babe oko njega”. Drugi se slažu da nije od njegove pameti, ali da mu to pišu neki radikalni dekani bliski SNS-u.

Istina, i sam vidim da nije ni od čije pameti, a uostalom, da je sam smišljao, valjda ne bi morao da čita kao đače koje pred razredom čita sastav koji su mu roditelji napisali. Tako mi đavo nije dao mira, pa sam pitao veštačku inteligenciju da ona sastavi govor na temu pobuna univerziteta i nedemokratski režim. Ako se izuzme retorički uvod, sve ostalo je manje više isto. Ključne reči u oba sastava su opšta mesta: savest, nasilje vlasti, ćutanje je saučesništvo; institucije, korupcija, pravda, bezakonje, odgovornost prema društvu, istina i sloboda, pošteni izbori, studenti se ne boje već menjaju svet, ne odustajemo, bastion slobode. Možda sam zaista bio preoštar, ali ne bih bio niti bi ovaj tekst uopšte nastao da je rektor koristio plaćenu verziju čet GPT-a.

*Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista