Приватизација потопила тимочку пољопривреду

Зајечар – Зајечарска млекара „Импаз“ (са уникатним „импамилом“ за одојчад) више готово и не постоји, а млеко зајечарских сељака свакодневно се одвози у Београд на прераду и паковање, а отуда се враћа у зајечарске продавнице у амбалажи „Имлека“. Практично, једна од пет највећих млекара у бившој Југославији – која је дневно прерађивала и до 100.000 литара млека, и унапређивала тимочко сточарство – више не постоји. А све је кренуло низбрдо после приватизације и уласка „Импаза“ у „Салфорд“, а затим у „Имлек“. Више савремених машина отпремљено је из Зајечара у Београд, запослени су остали без посла, а млеко се свакодневно – „воза“. Ко је ту на добитку, није познато, али је сасвим јасно да су званичници изневерили тимочке сточаре.

Како за „Политику“ каже некадашњи директор Агроиндустријског комбината „Зајечар“ Александар Симић, пропаст фарми и погона за прераду имала је за последицу и драстичан пад примарне пољопривредне производње, која је изубила ослонац. Наш саговорник истиче да одавно не ради ни овдашња кланица „Тимок“, која је извозила месо и месне прерађевине и за америчку војску у Немачкој, док после приватизације таворе и некада моћна пољопривредна добра „Салаш“ у истоименом селу и „Зајечар“.

– Готово ништа није остало од узорног „Салаша“, најуспешнијег пољопривредног добра у Србији, после ПКБ „Београд“. А давале су његове фарме и до 8.000 утовљених бикова, 5.000 јагњади и два милиона товљених пилића годишње. Имао је „Салаш“ и 5.000 хектара сопствене земље и систем за наводњавање на 900 хектара ораница, пуне силосе и млинове, воћњак на пет хектара, 600 запослених, и неколико хиљада коопераната у 15 околних села. Само од извоза меса у Италију и Грчку ово добро зарађивало је годишње и до 25 милиона марака. Данас су фарме „Салаша“ празне, као и силоси, потпуно је запуштен воћњак, а не ради ни систем за наводњавање – закључује Александар Симић, последњи успешни директор „Салаша“, додајући да су нови руководиоци, који су дошли после петооктобарских промена, предузеће продали за само 120 милиона динара. А вредео је „Салаш“ званично, док је био узорно добро, и више од четири милијарде динара. Тада је зајечарска општина имала 4.000 вагона тржних вишкова пшенице, 15.000 утовљених јунади на фармама и код сељака и 100.000 јагњади годишње. Сада ретко ко било шта производи за тржиште.

Некадашњи директор „Зајечарске пиваре“ Милун Кнежевић за наш лист каже да би волео да надлежни дају одговор на питање шта се догађа са тим предузећем, које је пре неколико година продато турском „Ефесу“. Сада је у пивари четири пута мање запослених а за толико је смањена и некадашња производња од 900.000 хектолитара.

И Симић и Кнежевић кажу да данас пољопривредници нису мотивисани. Нема гарантованих цена, нема повољних кредита, нема младих на селу. Актуелне стимулативне мере државе нису довољне да се обнови уништено и запуштено. Наши саговорници страхују да ће млекара, пивара и кланица ускоро бити претворене у дистрибутивне центре за продају увозних млечних производа, увозног пива и меса.

Стојан Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Стрмоглав пад запослености

Нема посла на селу, још мање у граду. До пре двадесет година зајечарска општина имала је готово 30.000 запослених, а данас једва 3.000.

-----------------------------------------------------------

Зајечарско млеко најскупље у Зајечару

Литар зајечарског краткотрајног млека у „Имлековој“ амбалажи продаје се сада, кад се „провоза“ од Зајечара до Београда и натраг, за 60 до 65 динара. Зајечарско млеко скупље је у Зајечару и до десет динара од шабачког, нишког, сомборског…