И без визије, и без нафтне компаније

НИС већ осам година чека на власничку трансформацију и здраве и свеже инвестиције. Иако годишње субвенциониран са око 250 милиона евра, он и даље производи деривате највиших цена у региону, а најлошијег квалитета. Неуређеност сектора, без јасне визије о будућем развоју НИС-а имали су за резултат еколошки, енергетски и економски руинирану рафинерију. Покушај да се из проблема изађе доношењем одлуке Владе Србије да се до инвестиција дође на прегледан начин путем тендера, престао је да постоји оног момента када је Србија потписала Споразум о енергетској сарадњи са Русијом јануара ове године. Порука која је тада послата била је више него јасна – у Србији се све могуће. Могуће је да се одлука владе једне земље не поштује, без образложења. Могуће је и да руски министар у посети Србији јасно каже да је српска страна понудила цену и услове за продају НИС-а. Могуће је и да се годину дана изгуби у политичким и међусобним трвењима на конто овог споразума, а да се ништа не учини како би се претпостављени услови из Споразума и Протокола побољшали.

Споразум који је Србија потписала у јануару ове године представљао је чисту трампу, на коју су грађани ове земље пристали свесни да пролазак магистралног крака гасовода Јужни ток и изградња регионалног складишта гаса за Србију значи бржи развој, више нових радних места, бољи политички и економски углед земље.

Данас, годину дана након потписивања Споразума, Србија има мање него јануара 2008. године. Од данас нема више власништва над нафтном компанијом, нити право на експлоатацију домаћих извора нафте и гаса, рафинеријама и прометном мрежом. Заузврат Србија, на жалост, нема јаснију слику када, којим рутама и којег капацитета ће бити гасовод Јужни ток, који би кроз Србију требало да прође, нити да ли ће подземно складиште гаса Банатски Двор бити регионалног или локалног карактера.

Оно што Србија данас јасно зна јесте да је за недовољне инвестиције, непознате структуре продала своју нафтну компанију, што ће директно утицати на будући развој целог енергетског сектора.

Разлог није уцена руског партнера, или неке невидљиве силе. Разлог је потпуно одсуство вођења јасних, квалитетних и са визијом окренутих преговара. Српским политичарима није било довољно 365 дана да реше своје размирице и да се усредсреде на оно због чега су изабрани. Њиховим унуцима неће, на жалост, бити довољно да гледају нафтну компанију која је више трговац него произвођач и која је трку за лидера региона изгубила, нити да се питају да ли ће гас добијати од посредничке компаније која више личи на Парк из доба јуре, него на модерну компанију јасне власничке структуре. Неће им бити довољно да знају да је гаранција за пролазак гасовода била политичка!

Оно што остаје Србији јесте да се нада да ће оно што је уговорено бити и реализовано. А ако жели да развија свој енергетски сектор, онда прво мора добро проучити грешке и наћи одговоре за многе погрешне потезе, а потом дефинисати визију развоја и кренути пут будућности.