Тихо нестајање нишког мерака

Ниш – Музика, кафане и ресторани одувек су имали значајно место у Нишу, како за његове житеље, тако и за госте града. Међутим, нагли пораст цена у кафанама и ресторанима крајем пролећа и почетком овог лета значајно је смањио број гостију. А с мање гостију, мање је и мерака.

Нарочито су у небеса отишле цене кулинарских специјалитета и надалеко чувеног роштиља. Килограм млевеног меса, јунећег или мешаног са свињским, чија је набавна цена од 700 до 900 динара, када се претвори у ћевапе, уштипке и пљескавице, у нишким угоститељским објектима достижу цену од чак 2.500 до 3.000 динара. Тако порција од десет ћевапа (или уштипака) од 300 грама више не кошта 350 или 450 динара како је то било доскора, већ 800 или 900 динара. Пљескавица од квалитетног јунећег меса, која је у нишким кафанама коштала, зависно од грамаже (од 200 до 400 грама) између 300 и 500, сада се мора платили од 600 до 1.000 динара. Нишки свињски ражњић (порција од две „жице”, 400 грама) коштао је око 550, а сада је 1.200 или 1.300 динара, као и порција свињске вешалице. Најзанимљивије је да нишка сирова кобасица у трговинама и набавци кошта 800, а димљена 900 динара за килограм, а у ресторанима порција од 400 грама кошта исто толико.

Сезонске салате уз роштиљ у (парадајз, краставац, паприка, купус, урнебес...) у нишким кафанама су од 450 до 500 динара, а порција познатих специјалитета, попут „телеће главе” или „репова у сафту”, који су прошле зиме, на пример, коштали око 600, сада стају од 1.000 до 1.200 динара.

Када се испод рачуна подвуче црта, за иће и пиће, плус „музички динар”, цех по особи износи најмање око 2.500 динара. А за то треба баш дубок џеп...

Зато не чуди што се у Нишу, у још увек очуваном мераклијском амбијенту све теже и све ређе може наићи на вековима неговану и вишедеценијску традицију – да су кафане и ресторани пуни. Уместо да уз тиху музику и по приступачним ценама уживају у специјалитетима са роштиља и разноврсној и квалитетној кухињи свога краја, Нишлије све чешће на добар залогај одлазе у Прокупље, Сврљиг, Алексинац, у ресторане у Сићевачкој клисури и друга места. Као да су нишки угоститељи заборавили на старо правило да зарада почива на промету, а не на високим ценама. Очигледно, у трци за брзим профитом се заборавило на госта и његову платежну моћ. Тако под налетом „нове пословне филозофије”, копни и добри стари мерак, за кога има све мање места међу више празним него попуњеним столовима…