„Матија” разбија табуе и страхове

Представа „Матија” нови је редитељски рукопис интригантног редитеља Патрика Лазића. Режира је у продукцији загребачког позоришта „Артерариј”. Лазић уједно потписује и драматизацију према истоименом роману хрватског новинара и писца Драге Хедла. О томе шта га је инспирисало да се посвети овом делу каже:

– Има нешто више од пола године како је књига „Матија” објављена у Хрватској. Изазвала је велику пажњу јавности, а однедавно се може пронаћи и у српском издању. Будући да је Хедл за многе медије у Хрватској причао о књизи, пуно људи зна о чему се ради, али најчешће срећем појединце који знају све о књизи, чак су је и купили, али немају храбрости да започну читање. Ни за једну књигу до сада нисам доживео да толиким људима стоји на ноћном ормарићу. Јако их привлачи и желе, али се не усуђују да започну читање „Матије”. Хедлова аутобиографска књига је дуги, до сржи искрени, емотивни, болни одговор на опроштајно писмо његовог сина, који је са 43 године извршио суицид, у једном америчком хотелу у Њу Хејвену, где је живео и радио као успешан биохемичар на Јејлу, каже за „Политику” Патрик Лазић и размишља чега се то највише плаше људи када је у питању читање дела „Матија”:

– Увек када размишљам да ли је нешто погодан материјал за позориште, важне су ми три ствари: да је лично и интимно, да има критичан однос према неком актуелном и важном друштвеном феномену, као и да је присутан неки снажан архетип који ће учинити да то лично и интимно постане важно за ширу заједницу. Један од највећих архетипских односа јесте родитељ–дете, а сигурно највећи родитељски страх је губитак детета, посебно на овај начин. Вероватно сам се ја који нисам родитељ лакше упустио у то. Многи људи, када прочитају књигу, имају потребу да загрле своје дете, а ја сам имао потребу да загрлим своје родитеље. „Матија” је једна од најлепших ода родитељству коју сам прочитао. Неки се плаше и приче о депресији, које, додуше, у књизи нема пуно, јер родитељи нису знали да им се дете годинама бори са овом болешћу и и лечи. Када помешате неке од највећих страхова и табуа данашњице, вероватно то људе плаши. Али баш зато мислим да треба и читати и гледати представу и разбијати табуе и страхове.

Патрик Лазић дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду. Представа „Наш син”, која је заправо његова лична прича, коjа охрабрује друге, постигла је велики успех у Београду, региону и шире.

На питање како је у случају романа „Матија” приступио тако тешком материјалу, одговара:

– Књига, односно представа, почиње тако да Драго долази на врата код бивше супруге и тражи речи како да јој саопштити да њиховог Матије више нема. Након што допутују у Америку, пратимо читав низ најболнијих ситуација: опроштајна писма, бирање урне, решавање ствари из његовог изнајмљеног стана, комеморација… И уз све то борба с америчком бирократијом. Књига прати 37 дана, толико има и поглавља, а представа сцена. Требало је да један од најмоћнијих универзитета на свету нађе начин како Матијино тело да пошаље у родни Осијек.

Та агонија коју су родитељи прошли покушавајући да пронађу начин да свога сина сахране близу себи, каже, био је највећи изазов у смислу како све приближити публици, а ипак им дати наду.

– То смо се питали током целог процеса рада, тражили баланс између препуштања и дистанцирања. Пропитивали смо сценски кључ на двојакост романа у којој је свако поглавље комбинација ситуације из садашњости и сећања из Матијиног детињства и одрастања – наглашава Патрик Лазић.

Какав му је утисак после првог циклуса проба, који су планови за представу „Матија”?

– Пре неколико дана завршили смо највећи део процеса. На јесен се налазимо да завршимо и одржимо премијеру. Верујем да ће нас пут навести и у Србију, поготово сада када је књига доступна и читаоцима овде и коју од срца препоручујем. У представи играју Домагој Икић, Дорис Шарић Кукуљица и Дражен Братулић. Радили смо из срца, с великом пажњом и поштовањем – открива Лазић.