Пропаст трулог високог образовања

 

 

Прошло је седам месеци од почетка студентских блокада. Које су њихове тековине и поуке? Шта су блокадери желели, шта су изазвали и добили?

Рекло би се, на основу првобитних декларација и славодобитних изјава, да су хтели правду и истину. А то је некако по природи наше културе сместа водило у „промену система” – шта год то значило. Тврдили су да делују на тековинама демократских борби.

У стварности, ослонили су се на методологију рада недемократских анархистичких и неокомунистичких организација – стварајући, макар на универзитету, тоталитарну дистопију. Лоше осмишљени захтеви, безобални и у суштини политички бескорисни, окупили су, управо због универзалности „борбе за живот” и „подршке Студентима” (са великим почетним словом „С”), око покрета велику већину припадника средње класе. Сaм покрет је с блокирањем и закључавањем факултета добио истинске покретаче и вође – већину декана државних факултета. Показало се да, са свим манама српских влада после 1990, Србијом већ дуго не владају само изабрани представници грађана, већ и алтернативне власти у НВО сектору, на универзитетима и у судству (можда и у полицији и војсци), које финансира и неко из иностранства. Власт, којој ни раније законитост и уставност нису биле приоритет, нашла се у положају да не може да процесуира чак ни отворено кршење Устава и закона. Одатле криза, и разумевање дела грађана да постоји истинска алтернатива власти, али не само њој, већ и држави. Одатле већ пет месеци некакви пленуми и зборови покушавају да освоје и преузму наше општине. Они имају подршку у управама универзитета и, видимо по плакатима које штампају, сасвим добро финансирање.

Блокадерски покрет успевао је да окупи стотине хиљада грађана, али сви заједно нису учинили ништа више од тога. Бранили су законитост кршећи уставност. Хтели су ново јединство – донели су коначну афирмацију класне поделе. Покушаји генералног штрајка нису успели. Нови и другачији програм – осим једне идеолошке дуге, почев од Динка Грухоњића до Мила Ломпара, дакле привида некакве псеудосаборности – нисмо добили.

Сви ми који смо указивали на тоталитарну, незналачку и страну природу блокадерског покрета били смо изложени јавном линчу. Чињеница је, ипак, да у односу на деловање Филозофског факултета у Београду, установе Србије под свим властима после 1990. године (од Милошевића, преко Тадића, до Вучића) делују као институције савремене Данске.

Када је крајем марта 2025. свима постало јасно да је покрет постао сaм себи циљ, нико од блокадерских заштитника међу професорима, осим професора ФДУ Стефана Филиповића, није нашао за сходно да јавно потврди тоталитарну природу анархистичког покрета. Одговорност за последице нико није преузео. Неспособан да укине државу или макар обори власт, блокадерски покрет заједно с универзитетским и невладиновским саучесницима током три месеца је покушавао да промени тему и наметне кризу која би омогућила потребну радикализацију, омасовљење и коначно рушење режима. У свему томе отишли су у крајност, изгубили су изборе у Зајечару и Косјерићу, затражили опште изборе без претходно достигнутих предизборних услова и сада су, након Видовданског митинга на којем су се сакрили иза националистичких парола и народа коме су дали „зелено светло” за „револуцију”, ушли у лето. Зато тренутно живимо у лудистичкој завршници блокада групе од пар хиљада активиста и њиховом настојању да крвопролићем понове неки велики митинг као фитиљ жељене револуције. Цену ће први платити студенти којима је пропала година, а који ће, у случају факултета какав је Филозофски у Београду, можда изгубити и факултет као такав.

Након седам месеци можемо да проценимо ко је шта добио или изгубио. На почетку блокада показало се да власт нема идеологију и много активних присталица, ипак такав је случај и са свим другим политичким организацијама у Србији и ЕУ. Испало је ипак да је власт способна да се и у тим условима одржи: није дошло до генералног штрајка, нити до привредног краха – напротив, економија је остала каква је и била, са свим дилемама и мањкавостима и даље пружа оно што је њеним бирачима било најважније – стабилност. Из блокадерске организације није настао политички покрет, није се родила идеологија, нити је формулисан програм. Настала је једна секта коју обједињују незадовољство и тоталитаризам. Испрва уједињени око жеље да зауставе погибију грађана у несрећама за које верују да су последица корупције, блокадери су показали да имају подршку активних 600.000 грађана шта год радили. Та подршка је велика, али на изборима увек остаје мањинска.

Док чекамо да се у поразу блокадерског покрета догоди чудо, да полиција убије једно 17 уличних насилника, па да НАТО коначно неутралише српске злочинце, или ЕУ макар преузме наше државне универзитете на начин на који је дала независност Косову и Метохији, суочавамо се с пропашћу трулог високог образовања оличеног у деловању Ромула и Рема самоубиства српског високог школства – ректору Ђокићу и професору-надувенку Милу Ломпару.

Да смо сви ми који смо се борили за самосталност, аутономију универзитета и демократију на њему, били потпуно у праву, схватио сам из напада на мене који су од почетка само и искључиво лични. Међутим, већина мрежних ратника доскора није била спремна да се потпише, камоли да изађе на телевизијски дуел. Коначно је пре неког времена именом и презименом то учинио неки Златко Црногорац. Црногорац је некакав публициста и мултимедијални делатник, о њему преко интернета можемо дознати само оно што је лично написао. Фрустриран мојом јавном појавом, Црногорац је после неколико прилика у којима је спомињао моју децу, устврдио како сам морална ништарија пошто сам „оставио жену и двоје деце с посебним потребама и почео да живим с асистенткињом из Бањалуке с којом имам ново дете”. Ту објаву су лајковале хиљаде, а видело ју је 107.000 људи. Изјављујем да је Црногорац лажов.

Имам и вршим старатељство над мојом децом, које делим с њиховом мајком, свакодневно сам с њима, учествујем у њиховом животу више него што већина очева данас учествује у животима својих потомака, они живе у стану за који ћу до 2039. отплаћивати кредит. Такође, моја супруга никад није радила у државној служби, па ни на било којем факултету. Живела је у Београду две године пре него што се удала за мене, а дете смо добили после четири године брака. У Бањалуци сам радио у звању истраживача-сарадника и нисам имао асистенте. Јасно је шта јадни Црногорац мисли о том довођењу „асистенткиње”, питам се да ли је то његова ултимативна животна фантазија. Црногорац свакако има разлоге да клевеће мене и моју породицу. Пошто се не познајемо, сигуран сам да постоји медицинска специјалност која помаже особама с таквим разлозима. Лаж и насиље су прибежиште неправедних и морално посрнулих. Нећу га тужити. Црногорац је сaм себи казна. Но, сигуран сам да ће Богу платити.

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа