Propast trulog visokog obrazovanja

 

 

Prošlo je sedam meseci od početka studentskih blokada. Koje su njihove tekovine i pouke? Šta su blokaderi želeli, šta su izazvali i dobili?

Reklo bi se, na osnovu prvobitnih deklaracija i slavodobitnih izjava, da su hteli pravdu i istinu. A to je nekako po prirodi naše kulture smesta vodilo u „promenu sistema” – šta god to značilo. Tvrdili su da deluju na tekovinama demokratskih borbi.

U stvarnosti, oslonili su se na metodologiju rada nedemokratskih anarhističkih i neokomunističkih organizacija – stvarajući, makar na univerzitetu, totalitarnu distopiju. Loše osmišljeni zahtevi, bezobalni i u suštini politički beskorisni, okupili su, upravo zbog univerzalnosti „borbe za život” i „podrške Studentima” (sa velikim početnim slovom „S”), oko pokreta veliku većinu pripadnika srednje klase. Sam pokret je s blokiranjem i zaključavanjem fakulteta dobio istinske pokretače i vođe – većinu dekana državnih fakulteta. Pokazalo se da, sa svim manama srpskih vlada posle 1990, Srbijom već dugo ne vladaju samo izabrani predstavnici građana, već i alternativne vlasti u NVO sektoru, na univerzitetima i u sudstvu (možda i u policiji i vojsci), koje finansira i neko iz inostranstva. Vlast, kojoj ni ranije zakonitost i ustavnost nisu bile prioritet, našla se u položaju da ne može da procesuira čak ni otvoreno kršenje Ustava i zakona. Odatle kriza, i razumevanje dela građana da postoji istinska alternativa vlasti, ali ne samo njoj, već i državi. Odatle već pet meseci nekakvi plenumi i zborovi pokušavaju da osvoje i preuzmu naše opštine. Oni imaju podršku u upravama univerziteta i, vidimo po plakatima koje štampaju, sasvim dobro finansiranje.

Blokaderski pokret uspevao je da okupi stotine hiljada građana, ali svi zajedno nisu učinili ništa više od toga. Branili su zakonitost kršeći ustavnost. Hteli su novo jedinstvo – doneli su konačnu afirmaciju klasne podele. Pokušaji generalnog štrajka nisu uspeli. Novi i drugačiji program – osim jedne ideološke duge, počev od Dinka Gruhonjića do Mila Lompara, dakle privida nekakve pseudosabornosti – nismo dobili.

Svi mi koji smo ukazivali na totalitarnu, neznalačku i stranu prirodu blokaderskog pokreta bili smo izloženi javnom linču. Činjenica je, ipak, da u odnosu na delovanje Filozofskog fakulteta u Beogradu, ustanove Srbije pod svim vlastima posle 1990. godine (od Miloševića, preko Tadića, do Vučića) deluju kao institucije savremene Danske.

Kada je krajem marta 2025. svima postalo jasno da je pokret postao sam sebi cilj, niko od blokaderskih zaštitnika među profesorima, osim profesora FDU Stefana Filipovića, nije našao za shodno da javno potvrdi totalitarnu prirodu anarhističkog pokreta. Odgovornost za posledice niko nije preuzeo. Nesposoban da ukine državu ili makar obori vlast, blokaderski pokret zajedno s univerzitetskim i nevladinovskim saučesnicima tokom tri meseca je pokušavao da promeni temu i nametne krizu koja bi omogućila potrebnu radikalizaciju, omasovljenje i konačno rušenje režima. U svemu tome otišli su u krajnost, izgubili su izbore u Zaječaru i Kosjeriću, zatražili opšte izbore bez prethodno dostignutih predizbornih uslova i sada su, nakon Vidovdanskog mitinga na kojem su se sakrili iza nacionalističkih parola i naroda kome su dali „zeleno svetlo” za „revoluciju”, ušli u leto. Zato trenutno živimo u ludističkoj završnici blokada grupe od par hiljada aktivista i njihovom nastojanju da krvoprolićem ponove neki veliki miting kao fitilj željene revolucije. Cenu će prvi platiti studenti kojima je propala godina, a koji će, u slučaju fakulteta kakav je Filozofski u Beogradu, možda izgubiti i fakultet kao takav.

Nakon sedam meseci možemo da procenimo ko je šta dobio ili izgubio. Na početku blokada pokazalo se da vlast nema ideologiju i mnogo aktivnih pristalica, ipak takav je slučaj i sa svim drugim političkim organizacijama u Srbiji i EU. Ispalo je ipak da je vlast sposobna da se i u tim uslovima održi: nije došlo do generalnog štrajka, niti do privrednog kraha – naprotiv, ekonomija je ostala kakva je i bila, sa svim dilemama i manjkavostima i dalje pruža ono što je njenim biračima bilo najvažnije – stabilnost. Iz blokaderske organizacije nije nastao politički pokret, nije se rodila ideologija, niti je formulisan program. Nastala je jedna sekta koju objedinjuju nezadovoljstvo i totalitarizam. Isprva ujedinjeni oko želje da zaustave pogibiju građana u nesrećama za koje veruju da su posledica korupcije, blokaderi su pokazali da imaju podršku aktivnih 600.000 građana šta god radili. Ta podrška je velika, ali na izborima uvek ostaje manjinska.

Dok čekamo da se u porazu blokaderskog pokreta dogodi čudo, da policija ubije jedno 17 uličnih nasilnika, pa da NATO konačno neutrališe srpske zločince, ili EU makar preuzme naše državne univerzitete na način na koji je dala nezavisnost Kosovu i Metohiji, suočavamo se s propašću trulog visokog obrazovanja oličenog u delovanju Romula i Rema samoubistva srpskog visokog školstva – rektoru Đokiću i profesoru-naduvenku Milu Lomparu.

Da smo svi mi koji smo se borili za samostalnost, autonomiju univerziteta i demokratiju na njemu, bili potpuno u pravu, shvatio sam iz napada na mene koji su od početka samo i isključivo lični. Međutim, većina mrežnih ratnika doskora nije bila spremna da se potpiše, kamoli da izađe na televizijski duel. Konačno je pre nekog vremena imenom i prezimenom to učinio neki Zlatko Crnogorac. Crnogorac je nekakav publicista i multimedijalni delatnik, o njemu preko interneta možemo doznati samo ono što je lično napisao. Frustriran mojom javnom pojavom, Crnogorac je posle nekoliko prilika u kojima je spominjao moju decu, ustvrdio kako sam moralna ništarija pošto sam „ostavio ženu i dvoje dece s posebnim potrebama i počeo da živim s asistentkinjom iz Banjaluke s kojom imam novo dete”. Tu objavu su lajkovale hiljade, a videlo ju je 107.000 ljudi. Izjavljujem da je Crnogorac lažov.

Imam i vršim starateljstvo nad mojom decom, koje delim s njihovom majkom, svakodnevno sam s njima, učestvujem u njihovom životu više nego što većina očeva danas učestvuje u životima svojih potomaka, oni žive u stanu za koji ću do 2039. otplaćivati kredit. Takođe, moja supruga nikad nije radila u državnoj službi, pa ni na bilo kojem fakultetu. Živela je u Beogradu dve godine pre nego što se udala za mene, a dete smo dobili posle četiri godine braka. U Banjaluci sam radio u zvanju istraživača-saradnika i nisam imao asistente. Jasno je šta jadni Crnogorac misli o tom dovođenju „asistentkinje”, pitam se da li je to njegova ultimativna životna fantazija. Crnogorac svakako ima razloge da kleveće mene i moju porodicu. Pošto se ne poznajemo, siguran sam da postoji medicinska specijalnost koja pomaže osobama s takvim razlozima. Laž i nasilje su pribežište nepravednih i moralno posrnulih. Neću ga tužiti. Crnogorac je sam sebi kazna. No, siguran sam da će Bogu platiti.

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista