Хроника „малог миста”

Хрватског аутора Далибора Матанића, захваљујући филмовима „Благајница хоће ићи на море”, „Фине мртве дјевојке”, „100 минута славе” и „Волим те”, са којима је играо на сигурно, уклапајући се успешно у текуће европске трендове, овдашња (Фестова) публика углавном познаје као генерацијског, урбаног редитеља. Са новим филмом „Кино Лика” Матанић иде даље и дубље, у нешто теже и комплексније, најављујући тако и сопствено редитељско сазревање.

Филм је утемељен на истоименој збирци екстремно натуралистичких, гротескних и хиперболичних прича Дамира Каракаша, у којима је рурално подручје Лике сликано као изокренута Аркадија у којој логика не станује, али живе – или, боље рећи животаре – у суровом пејзажу далеко од цивилизације бизарни ликови, карикатурални псовачи снажног дијалекта, скучених мисаоних домета, сиромашног речника и штуре комуникације са ближњима.

Читав филм је заснован на три приче о три централна лика: о талентованом фудбалеру Мики (Крешимир Микић), корпулентној продавачици Олги (Арета Ћурковић) и тврдоглавом и шкртом Јоси (Иво Грегуревић). Сваки од њих је заробљеник крајње нестимулативног окружења, роб сопствене немоћи. У сваком случају, унапред предодређени трагичар. Заправо, готово да нема позитивне личности у читавом филму за коју би се гледалац несуздржано могао везати. Благо поремећени Мика одбија да учествује у злобним сеоским интригама, тежи хармонији са природом, али је кривац за смрт мајке. Олга представља пример примитивне, неостварене сексуалности коју надокнађује неограниченим преждеравањем. Јосо је симбол катастрофе после које, по паганским веровањима, може уследити процват... Ту је, наравно, и читава галерија ликова какви се могу срести у било којем крају балканских простора, у забитима где су и Бог и Европа рекли „лаку ноћ”.

Матанићево имагинарно личко село је зло, брутално, грубо, више је пакао него цивилизацијом неокрњени рај. А то и такво село, заједно са модерном Хрватском брзих аутопутева, излази на референдум за улазак у Европску унију. Овај догађај Матанић слика као праву политичку трансвестију. Истовремено се у селу одржавају два весела и бучна скупа – један „за” а један „против” ЕУ. Сељаци одлазе с једног на други, пратећи музиканте, а редитељ се тако руга и Унији и безглавој маси која је углавном увек жељна само хлеба и игара.

Иако на тренутке губи ритам и постаје напоран, Матанићев филм има довољно луцидних, гротескних и хиперреалистичких сцена које га чине необичним и привлачним. Једна од њих је, свакако, неочекивана сцена у којој Олга, очајна што је мушкарци одбацују, на крају улази у свињац и гола се ваља са свињама. Матанићу је пошло за руком да избегне сваку клопку неукуса. Определио се за минималистички приступ, дистанцирану, готово хладну режију и сцену која је претила могућим дебаклом претворио је у дирљиву и поетичну. Арета Ћурковић је, као Олга, у њој сензационална. Иако на ивици „вица на прву лопту”, и сцена приказивања филма (унутар филма) о кунг-фу Тесли је освежавајућа. Функционална, иако на ивици кемпа...

 И, тако редом, у колажној драми бледодепресивног колорита (директор фотографије Бранко Линта), што се ослања више на свеукупан утисак и представу о изолованости него на чврсту нарацију о реалној свакодневици „малог миста”, која се посматрачу са стране може учинити надреалистичком. Иако несавршен, дирљив и прилично храбар Матанићев филм.