Извођачки подвиг

У много већим музичким срединама, у Европи и свету, међу млађим и старијим виолинистима, веома ретка је привилегија да публика присуствује вишедневним напорима у извођењу целокупних опуса највећих стваралаца. Последњих година као да се Бетовенова музика потиснула са концертних програма јер много захтева, много и пружа, али публика очекује само врхунске интерпретације. Уместо Бетовенове музике често слушамо виртуозни потпури репертоар чији је једини циљ да прикаже како све то брзо, блештаво и псеудоуметнички може да се „збрише”...

Јован Колунџија је, међутим, уметник сасвим другог профила. За 40 година свога извођаштва није никада форсирао своју личност нити се служио помагалима – жутом штампом или лажним вредностима новога доба. Није постао профанисана медијска личност. Колунџија је упорно радио, вежбао, а за овај децембарски маратон морало се, сигурни смо у то, свирати и по осам и више сати дневно – и то у дугом периоду. Желећи да учини оно што за сваког највећег уметника представља врхунац каријере, начинио је подвиг, а његов изазов публика је одушевљено прихватила, толико одушевљено да није могла да сачека крајеве соната, већ је аплаудирала између ставова, што одавно нисмо чули у Коларчевој сали.

Не критикујемо претерано појаву, ако су то, како нам се учинило, нове генерације младе публике коју је Јован Колунџија довео, можда први пут на концерт озбиљне музике. Неопходна едукација допринела би њиховом потпуном интегрисању у оно што зовемо Колунџијином „мисијом”. Та мисија почела је давно, али је први изазов имала и остварила извођењем десет великих виолинских концерата у четири вечери 1994. године.

Врхунска уметност на врхунском, предивном инструменту племените израде и дивног, меканог звука вајала је Бетовенове мање и више познате сонате, од опуса 12, преко 23, 30, 96, завршавајући са најпознатијим и најчешће извођеним, Пролећном сонатом у Еф-дуру оп. 24 и Кројцеровом у А-дуру оп. 47.

Ненаметљивом ставу, озбиљности и дубокој посвећености солисте у потпуности су одговориле две пијанисткиње које су поделиле тежину и радост извођења Бетовенове музике, не заборављајући да су познате виолинске сонате, у ствари, сонате за клавир и виолину. Убедљиви пијанизам Наталије Младеновић и нежност и рафинман клавирског звука Наде Колунџије обезбеђивали су више од потпоре – уметнички дијалог, допуну, продужетак емоција којих је било веома много, посебно у лаганим ставовима.

 Јован Колунџија је са концентрацијом, унутрашњим миром, веома одмерено, потпуно усаглашено, логично у форми и изразу, не тражећи ништа сем спокоја и уживања, подсетио на старинске вредности музике и на она тумачења Бетовена која нису утемељена у техничкој перфекцији, али нису мање вредна нити убедљива, досежући до интерпретације ношене сопственом харизмом.